Пише: Да Веј
Кина није изабрала овај рат, и кинески лидери би вероватно више волели да до њега никада није ни дошло. Став те земље поводом рата у Украјини, који је прилично нејасан и неодређен, током последње три године одражава унутрашњу подељеност у Пекингу.
Рат у Украјини и даље обликује кинеске спољне односе. Када су европски лидери прошле недеље посетили Пекинг, како би разговарали о трговини и безбедности, Урсула фон дер Лајен је навела како је потреба да се пронађе решење за рат била један од главних разлога због којих су односи између Кине и Европе достигли „преломну тачку“.
Са европске тачке гледишта, блиске везе Кине са Русијом и перципирана подршка њеном ратном напору бацају сенку на односе између Кине и ЕУ већ више од три године. Председник Европског савета Антонио Кошта је поручио својим саговорницима у Пекингу да Кина треба „искористити свој утицај на Русију како би она поштовала Повељу Уједињених нација и окончала свој агресорски рат против Украјине.“
Кинески лидери су уложили одређене напоре да помогну у посредовању дугорочног мировног споразума, али нису успели да приближе сукоб решењу. Иако многи званичници у Кини желе да рат што пре стане, мало је вероватно да ће Пекинг играти водећу улогу у решавању конфликта и постизању трајног мира на том простору.
Не постоји сагласност ни међу кинеским стручњацима ни у широј јавности о томе како треба разумети овај рат. Па самим тим ни како на њега реаговати. Блиске везе Кине са Русијом и њена стратешка култура такође отежавају Пекингу да изврши притисак на Москву да учини било какве уступке који би ишли у корист Украјине. Међутим, што се рат буде даље одуговлачио, то ће бити теже решити темељне тензије између Кине и Европе.
Подела код куће
Четрдесет месеци од почетка рата у Украјини, чланови кинеске стратешке заједнице – укључујући званичнике за спољну политику и безбедност, истраживаче и аналитичаре – и даље имају различита мишљења о томе ко сноси кривицу за рат и како би лидери у Пекингу требали реаговати. Кинеске друштвене мреже горе од жестоких расправа између проруског и проукрајинског становништва.
За поједине доносиоце одлука и грађане у Кини, рат представља сукоб између две суверене државе у коме је Русија нарушила територијални интегритет Украјине. С обзиром на сопствену историју страдања од страних инвазија, која је оставила неизбрисив траг у колективном сећању, многи кинески лидери, као и становништво, саосећају са Украјином. Кинеска дипломатска реторика наглашава посвећеност националном суверенитету и независности, као и противљење употреби силе против других држава – принципе који су у складу са Повељом УН и који одражавају украјински став.
Поступци Русије, стога, супротстављају се међународном праву које Кина тврди да подржава. Поред тога, од распада Совјетског Савеза, Кина је изградила позитивне односе са Украјином. Украјина је снабдевала ту земљу неким важним технологијама, нарочито млазним моторима, што је значајно допринело развоју кинеске војне и индустријске моћи.
Други рат виде као наставак текуће прекомпозиције региона након завршетка Хладног рата. Иако су бивше совјетске републике данас независне државе, везе које их повезују сежу вековима уназад. Белорусија, Русија и Украјина су посебно блиске. Процес реконструисања ових међусобно повезаних друштава у оквиру новоцртаних граница националних држава много је теже спровести него што изгледа. И тај процес јесте био тежак, болан и често крвав.
За оне који регион посматрају из тог угла, рат у Украјини је такође део деценијског конфликта у коме су западне земље игнорисале озбиљне руске примедбе и страхове. Слично као што је однос Савезника према Немачкој након Првог светског рата посејао семе за Други светски рат, тако је и стално западно ширење на традиционални геополитички простор Русије после Хладног рата подстакло руску забринутост због потенцијалног стављања „у окружење“. Када је регион, након распада Совјетског Савеза, достигао релативну стабилност, било је очекивано и практично неизбежно настојање Русије да одговори на западни притисак.
Рат на Косову 1999. године, током којег су руске снаге накратко заузеле аеродром у Приштини, био је рани знак руског пркоса према НАТО-у. Сличан сигнал била је и анексија Крима 2014. године. Накнадни Мински споразуми јесу на неко време зауставили борбе у источном делу Украјине, али нису успели да реше суштински спор. Слично томе, чак и ако би Русија и Украјина данас пристале да положе оружје, дугорочна конфронтација између Русије и Запада остала би нерешена.
Пре избијања сукоба у фебруару 2022. године, Кина је одржавала пријатељске односе и са Русијом и са Украјином
У кинеској јавности многи саосећају са Русијом, јер сматрају да је и сама Кина мета западне стратегије окружења и обуздавања. Током последњих неколико деценија, а посебно у последњих десет година, Сједињене Америчке Државе и Европа су појачале политички и економски притисак на Кину. Већина Кинеза верује да Сједињене Државе не желе да виде успон Кине и да предузимају конкретне кораке како би успориле њен развој. Штавише, кинески грађани често доживљавају дипломатију Пекинга према Западу као превише уздржану и опрезну, те осећају извесно оправдање у смелој, па чак и непромишљеној, конфронтацији Русије са Западом.
Неодређен став Кине поводом рата у Украјини током последње три године одражава унутрашњу подељеност у Пекингу. Овде није реч само о неслагањима различитих струја мишљења; већина доносилаца одлука препознаје обе перспективе и не жели у потпуности да прихвати једну на рачун друге. Документ са 12 тачака о позицији Кине у вези са Украјином, који је објавило Министарство спољних послова Кине у фебруару 2023. године, оличава ту напетост.
Први принцип у документу истиче „поштовање националног суверенитета и територијалног интегритета“, што представља подршку украјинској одбрани своје територије. Кина такође никада није признала анексију Крима од стране Русије, нити њене територијалне претензије на четири источне и јужне области Украјине. Међутим, други принцип у документу, који наводи да „легитимне безбедносне забринутости свих земаља морају бити схваћене озбиљно“, представља прикривену подршку руском страху од западног притиска, укључујући и ширење НАТО-а на подручја која Москва сматра својим двориштем.
Компликовано партнерство
Кина није изабрала овај рат, и кинески лидери би вероватно више волели да до њега никада није ни дошло. Пре избијања сукоба у фебруару 2022. године, Кина је одржавала пријатељске односе и са Русијом и са Украјином. Током целог трајања рата, Кина је наставила да тргује са обе земље: многи западни посматрачи фокусирају се на кинеске везе са Русијом, али Кина и даље остаје највећи трговински партнер Украјине, упркос поремећајима које је рат изазвао. Трговинска размена између Кине и Украјине достигла је скоро осам милијарди долара у 2024. години.
Иако Пекинг наставља да тражи области сарадње са Кијевом, Русија и даље заузима много важније место у укупној спољнополитичкој стратегији Кине. Русија је велика нуклеарна сила и дели копнену границу са Кином дужу од 2.600 миља (преко 4.000 километара).
Годишња трговина између Кине и Русије износи скоро 250 милијарди долара. Деловање и реторика Сједињених Држава и Европе током рата такође су додатно приближили Кину и Русију. Западни лидери често сврставају Кину и Русију у исти табор, етикетирајући их као део „осовине“, попут „осовине аутократија“, што је додатно нарушило кинеску перцепцију западних земаља и њихових влада.
Али позиција Кине тешко да се може сматрати тако једноставном и зацементираном. Иако су западни посматрачи и политичари пригрлили идеју о „партнерству без граница“ између Кине и Русије, позивајући се на учесталу употребу те фразе од стране кинеских лидера, та идеја пренебрегава стварну сложеност кинеско-руских односа.
Сама фраза је више реторичка фигура него реалан опис начина на који Пекинг гледа на Москву. Сви спољнополитички односи подразумевају неслагања, разлике и потенцијалне сукобе па и билатерални односи између Кине и Русије нису изузетак по том питању.
Опште приклањање Кине Русији прикрива изазове и контрадикције у односима те две земља. Придржавање западних финансијских санкција отежало је „обраду“ кинеско-руске трговине. Раст билатералне трговине између Кине и Русије стагнирао је током 2024. године и опао за скоро десет процената у првој половини 2025. године. Иако су западне земље често критиковале Кину због навода да су кинеске компоненте коришћене у руском наоружању, Украјина је у великој мери користила дронове произведене у Кини, као и кинеске делове за сопствену производњу беспилотних летелица.
Перспеткиве мира
Теоретски, Кина је добро позиционирана да доведе зараћене стране за преговарачки сто. Кина је последњих година преузела све активнију улогу у медијацији међународних конфликата, укључујући ту и посредовање у договору којим су обновљени односи између Ирана и Саудијске Арабије.
Посредовање у постизању мира између Русије и Украјине уклонило би велики препреку у побољшању односа Кине са Европом. Такав пробој могао би такође усмерити међународни поредак ка већој мултиполарности и ослабити све израженију бинарну поделу између Кине и Русије с једне стране и Сједињених Држава и западних земаља с друге. Ако би Кина успела да допринесе окончању рата, то би значајно ојачало њен међународни углед одговорне силе.
У реалности је, међутим, мало вероватно да ће Кина играти кључну улогу у решавању овог сукоба. Свака улога коју би могла имати била би у најбољем случају споредна и ограничена на пуко учешће. Ако би се обликовао мултилатерални мировни процес, Кина би радо заузела своје место за преговарачким столом ако би била позвана.
Али Русија и Украјина су директне стране у овом рату, док су Сједињене Државе и Европа индиректни учесници кроз војну помоћ. Уколико две главне зараћене стране – Москва и Кијев – не буду спремне да обуставе борбе и ако обе остану неповерљиве према безбедносним гаранцијама након евентуалног прекида ватре, Кина неће имати успеха као посредник.
Геополитичке везе Кине такође ограничавају њену способност да ефикасно посредује у овом сукобу. Пријатељски односи са Русијом сужавају маневарски простор Пекинга, јер је он невољан да изврши притисак на Москву да направи значајне уступке. Стратешка култура Кине обликује њену дипломатију: када је нека земља у великој мери усклађена са Кином, Пекинг оклева да јавно критикује њене конкретне политике, чак и ако се, тајно, са њима не слаже.
Западне земље су више пута позивале Кину да искористи свој утицај како би извршила притисак на друге државе – укључујући Иран, Северну Кореју и Судан, па и саму Русију – али Кина обично одбија такве апеле.
У међувремену, затегнути односи Кине са Сједињеним Државама и Европом додатно ограничавају њену потенцијалну ефикасност као посредника. Украјина и западне земље можда ни не би желеле да Кина предводи мировне преговоре и кад би Пекинг био спреман на њих. Наравно, то првенствено због њиховог убеђења да би Кина заговарала решење које иде у корист Русији.
Уколико би неке друге стране окончале рат, кинески лидери би се онда надали да ће моћи допринети мировним мисијама и обнови након рата. Међутим, мало је вероватно да ће Кина бити та која ће прва довести стране за преговарачки сто.
Европски изазов
И поред инсистирања Пекинга да жели побољшати односе са европским земљама, рат у Украјини и дан данас остаје најзначајнија тачка трвења у односима између Кине и Европе. Када је рат избио, кинеска стратешка заједница га је доживела као значајан, али удаљен сукоб. Није успела да сагледа пуни обим утицаја који ће тај рат имати на Европу, нити је предвидела колико дубоко ће он оптеретити односе Кине и ЕУ.
Затегнути односи Кине са Сједињеним Државама и Европом додатно ограничавају њену потенцијалну ефикасност као посредника
Европска унија је 2019. године представила стратегију по којој Кину посматра као системског ривала, конкурента и партнера. Међутим, док су ривалство и конкуренција релативно једноставни за дефинисање, партнерство се показало као недостижно. Улога Пекинга се све више доживљава (од стране Вашингтона и Брисела) као токсична за унапређење међусобних односа.
Због тога доносиоци одлука у Кини нису посебно заинтересовани да подрже ставове САД и Европе о рату, ако би то значило жртвовање односа са Русијом – чак и уколико би такав потез помогао у ублажавању тензија са ЕУ. Из перспективе Пекинга, Европа је та која би требало да исправи своје погрешне представе о улози Кине у овом рату – а не да Кина мења своју стратегију.
Када рат једног дана буде окончан, начин на који ће се решити имаће кључан утицај на односе међу бившим совјетским републикама и обликоваће будућност безбедносне архитектуре Европе. Уколико Русија изађе из рата ослабљена, неке земље Источне Европе и Кавказа могле би се још више окренути Европској унији и Турској, док би државе Централне Азије могле водити избалансиранију спољну политику, настојећи да траже свој простор између Кине, Русије и других регионалних актера. Насупрот томе, ако рат буде окончан на начин који иде у корист Русији, Москва би могла додатно да учврсти свој утицај у тим регионима.
Ови различити исходи утицаће на обликовање кинеске стратегије. Оно што Пекинг у крајњој линији жели јесте стабилно, отворено и предвидиво регионално окружење које му омогућава да одржава пријатељске односе и истовремено шири своје трговинске и економске интересе.
Међутим, оба могућа сценарија за будућност носе ризик од нових тензија или чак насилних сукоба у региону, што би могло нарушити односе тих земаља са Кином и створити додатне изазове за Пекинг. Кинески стратези тренутно расправљају о томе како би се ти постратни сценарији могли развити и на који начин се Кина може припремити за предстојећу прерасподелу утицаја.
Кина је покушала да остане неутрална или чак пасивна у рату који ни није предвидела нити је желела. Међутим, такав приступ није допринео смањењу тензија. Напротив, супротно кинеским очекивањима, рат је још више учврстио антагонизам међу великим силама – Кином, Русијом, Сједињеним Државама и Европом. Нико није изашао као добитник из оваквог исхода – а најмање Украјина. Али све док рат траје, мало је вероватно да било ко може променити курс.
Извор: Нови Стандард
