Бошњачка странка и неколико изборних листа албанских националних странака били су, неко мање а неко више, неко највише, вишегодишњи следбеници ДПС и политике Мила Ђукановића. Више од коалиционих партнера. Kоалиција За будућност Црне Горе била је одувијек против режима Мила Ђукановића. И ако је ПЕС ове прве позвао да уђу у владу, а ове друге није, то јесте прекрајање изборне воље и већине која је настала 30. августа 2020. године. И ту су ствари просте, јасне и необориве.

Грађанин је носилац суверенитета по Уставу Црне Горе. Грађани су на изборима дефинисали већину. Међународни партнери, судећи по писању медија, одлучили су да буду више од партнера. Газде. И координатори Владе. А у фокусу је Њемачка. Њеном улогом бавили су се и колумнисти Вијести. Kритички. Без пардона.
На другој страни, Филип Ивановић је недавно поручио да Њемачка не пријети санкцијама у случају уласка ЗБЦГ у Владу. Ивановић се позвао и на политичку традицију Њемачке, иако је иста ипак далеко од „чисто демократске“.
Ако нема пријетњи, шта је ПЕС спријечило да пошаљу понуду ЗБЦГ да уђу у Владу? На основу чега се Бошњачка и албанске странке већ опредјељују? То су питања на која јавност очекује одговор од ПЕС. Одговоран и поштен одговор.
Од тога ће зависи не само расплет дневно политичких збивања већ и укупну развој и имиџ демократије и политике у Црној Гори. На првом мјесту – повјерење у изборни систем. Чему избори ако ће неко из амбасаде да их преправља? Чему предизборна обећања ако се након избора неће поштовати? Чему држава, ако њени репрезенти опет и опет, нису у стању да испоштују свој Устав.
Можда одговоре добијемо ускоро.
Редакција
