Ovo je pitanje koje se po logici stvari samo nameće. Rio Tinto se izgleda već dogovorio sa režimom da poslije izbora počne eksploatacija. Dozvolu za taj posao treba da dobiju do kraja godine. Evropljani žele čiste rijeke i vazduh, plodne njive i uređena sela; dok mi treba da postanemo rudari Evrope.
Da li je moguće da smo toliko ostali bez elementarne moći rasuđivanja?!
Sve važne ustanove ćute
Nedavno se oglasilo Udruženje „Zaštitimo Jadar i Rađevinu“ saopštenjem u kojem obavještava javnost da su se u dva navrata pismom obraćali patrijarhu u vezi projekta Jadar i Rio Tinta. Udruženje se obratilo patrijarhu sa željom da on svojim autoritetom stane iza ove inicijative koja se protivi otvaranju rudnika. Kako i sami konstatuju, dobili su MUK. S teološke tačke gledišta, o problemima ekologije i zaštite životne sredine mogli bi se napisati tomovi. Patrijarh nije bio u stanju da kaže nijednu riječ.
Doduše, ni ostale relevantne institucije ove zemlje još nisu reagovale, a kako izgleda, i ne misle tako nešto. To se, prije svih, odnosi na Univerzitet u Beogradu i ostalim gradovima, kao i na Srpsku akademiju nauka i umetnosti (SANU). Dakle, dvije najviše naučne i obrazovne institucije u Srbiji i dalje ćute. U najmanju ruku kao da se ovo dešava u podsaharskoj Africi ili Južnoj Americi. Nemoguće se ne zapitati: li su svjesni predstavnici i zaposleni u ovim ustanovama da oni treba da budu pamet ovog društva i naroda? Da li su zaboravili da izvjesne društvene privilegije, iziskuju dodatnu odgovornost?
Posebno je čudno i ponašanje studenata, koji su spremni da se dignu na protest, ako im poskupi menza ili ih iseljavaju iz domova, a tek ako im se uskrati neki ispitni rok. Uvijek sam bio na strani studenata, i kao univerzitetski profesor, to i dalje ostajem. Ali zar nisu studenti ti na kojima ostaje ovo društvo i narod? Kao da Srbija neće trebati njima i njihovoj djeci. Ko se zanosi odlaskom u inostranstvo, neka bude siguran da ga u inostranstvu neće čekati „obješeni kolači“. Dovoljno se samo prisjetiti Šantićevih stihova: „Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba, // Neće vas grijat’ kô što ovo grije“.
Začuđujuće je da su i opozicione stranke dosta uzdržane po ovom pitanju. Možda se plaše da se slučajno nekom u inostranstvu ne zamjere? Ili to možda čuvaju za kampanju u borbi protiv ove vlasti – što bi bilo svakako prihvatljivije. Mislim da svi politički faktori treba da budu svjesni opasnosti koja se nadvila nad Srbijom. Ako se sa nekim treba zamjeriti u inostranstvu, onda su to svakako pitanje eksploatacije litijuma u zapadnoj Srbiji i političko pitanje Kosova i Metohije. To su stvari na koje mi kao narod ne možemo da pristanemo, ako želimo da budemo svoji na svome.
Interesi iznad svega
Posljednji potezi evropskih diplomata nedvosmisleno pokazuju da evropskoj diplomatiji nije previše stalo do demokratije u Srbiji, kao ni do onih njenih građana koji su iskreno naklonjeni evrointegraciji.
To se vidi posebno u nastupu evroparlamentaraca koji su trebali da posreduju u razgovoru režima i opozicije u vezi sa izbornim uslovima. Izvještaj Evropske komisije za Srbiju je praktično režimski našminkan. Kancelarka Merkel je pred odlazak u političku penziju došla da obiđe svog pulena. Ljudska prava, sloboda medija, fer izborni uslovi u ovom trenutku ne zanimaju evropske zvaničnike. Oni na našu stvarnost gledaju iz sasvim drugačijeg ugla, a to je ugao njihovih interesa, koji nažalost nisu i naši interesi. Za to je, prije svega, kriva neodgovorna vlast, koja je spremna da olako trguje sa vitalnim nacionalnim interesima.
Izvjesno je da čitava politika Evropske unije blagonaklono gleda na jedan nedemokratski režim u Evropi. Za tako nešto moraju da postoje ozbiljni razlozi. Dva su sasvim očigledna. To je da trenutni režim prizna Kosovo i Metohiju i da pruži političku podršku eksploataciji litijuma od strane Rio Tinta. U toj igri i režim i evropske diplomate su dobitnici. Prvi, jer nesmetano mogu da rade šta god hoće po Srbiji, drugi jer treba da dobiju rudnik litijuma daleko od svojih kuća i da svoju životnu sredinu štite sve većom upotrebom automobila na električni pogon.
Ko gubi? Gubimo mi koji sve to nijemo i gotovo nezainteresovano posmatramo. Kada Evropljani ostvare svoje interese, mogu se i distancirati od sadašnjeg režima i podržati neku drugu opciju, koja će osjećati dug i zahvalnost prema inostranim patronima. A šta ćemo mi imati od svega toga: okrnjenu i devastiranu zemlju, zemlju rudara i zagađene životne sredine.
Ovo je možda šansa?
Po ko zna koji put smo u svojoj istoriji pred velikim izazovima. Ranije smo barem imali nekakvo unutrašnje jedinstvo. Sada stvari djeluju prilično zabrinjavajuće. Sada smo porobljeni iznutra, a „prijatelji“ spolja pomažu porobljivaču. Definitivno smo prepušteni sami sebi. Ali u svim tim neprilikama ima nečeg i pozitivnog. Situacija je toliko ogoljena da je svaki iole svjesniji čovjek savršeno jasno može sagledati.
Pitanje je samo da li smo u stanju da se izborimo pred ovim izazovima? Da li smo u stanju da se odupremo i živimo kao sav normalan svijet ili nas čeka uloga evropskih rudara, koji se više i ne mogu sjećati istorije, jer su je izdali?
U tom smislu, krajnje je vrijeme da se probudimo i počnemo sami krojiti sopstvenu sudbinu. Strah od gubitka Kosova i Metohije, kao i eksploatacija litijuma u Jadru mogu da budu pokretači nacionalnog otrežnjenja; to može biti i jak opozicioni narativ u borbi protiv režima. Upravo takva opasnost može izvući iz nas dodatnu energiju da se suprotstavimo prijetećem zlu i zaštitimo sebe i buduća pokoljenja, a i čast pred precima i vitezovima koji su živote dali da bi mi imali gdje živjeti, i biti svoji na svome.
Rodoljub Kubat (autor je profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu)
Izvor: Direktno.rs
