Пише: Миодраг Лекић
Неспорна је историјска чињеница и да је снажан допринос уједињењу Италије, посебно на идејном плану, долазио из Милана, прецизније миланске интелигенције и буржоазије која се окупљања и у Скали.
Протеклог децембра управо минуле 2025, уз велико интересовање и медијски публицитет миланска Скала је премијерно отворена оперском представом “Леди Макбет Мценског округа”. Има се утисак да се сваког 7. децембра могу десити, не знам какви све важни догађаји у политичком, економском, културном, спортском животу земље – сви они неминовно остају у сјенци националног мита који се зове – инаугурација нове сезоне миланске Скале.
Ово култно мјесто историје и оперског театра, за неке је равно Сикстинској капели у Ватикану, катедрали Нотр Дам у Паризу, Зиду Плача у Јерусалиму, Пирамидама у Египту…
Одавно се у том славном миланском театру током централне представе одвијају још неколико театара – политичког, модног, медијског, претежно монденског жанра. Све са извјесним гламуром и полемичким тоновима. Многи из високог друштва не пропуштају прилику да се покажу на елитним мјестима миланске Скале.
Тако је било и ове године. Представа, нимало њежна, “Леди Макбет” побрала је велике аплаузе миланске публике. Аплаузи су отишли многима, највише режисеру, овога пута младом руском умјетнику Василију Бархатову. Овдје долазимо до међународно- политичке димензије овогодишне Скале, заправо једне промјене у односу на неке претходне године.
Наиме, ове године није било (гео)политичке цензуре. Славни Шостаковић, композитор опере, Бархатов режисер “Леди Макбет” прошли су много боље него неки други Руси прије три године. И то они највећи, аутори “Пикове даме”, Пушкин и Чајковски, као и диригент представе Валериј Георгијев. Ако су музичка извођења у Скали често имала своје паралалне представе немузичког типа, премијера “Пикове даме” је својим наставком добила димензије геополитичког трилера.
Премијера са (гео)политичким заплетом
Прича од прије три године се одвијала у необичном кругу – Миланске Скале, Петроградске коцкарнице (главно мјесто у “Пиковој дами”) и рата у Украјини. Све заједно с епилогом кансел културе.
Наиме, пролазила је поноћ 23. фебруара 2022. када су се миланском Скалом проламали аплаузи одушевљене публике управо завршеном опером “Пикова дама”, музичком ремек дјелу Петра Иљича Чајковског. Овације су биле усмјерене цјелом ансамблу, посебно Најмидину Мавлианову, узбекистанском тенору који је играо Хермана и режисеру, признатом диригенту Валерију Гергијеву.
Истог дана Русија је започела “специјалну војну интервенцију”, заправо инвазију на Украјину.
Упркос високим оцјенама миланске премијере, једнако од стручне критике и публике, даље извођење представе је доведено у питање. Није прошло много сати од овација у миланском театру када су градоначелник Милана и управник театра Скала у разговору са руским умјетником Валерјем Гергијевим, поред комплимената за бриљантну представу, тражили да се јавно, прецизно критички одреди према руској инвазији на Украјину и према руском предсједнику. Нису пропустили да му саопште да ће његов став условити даљу судбину представе у миланској Скали.
Руски режисер није удостојио италијанске домаћине одговора. Извођење “Пикове даме” је суспендовано. Руски ансамбл је напустио Милано.
Скала између музике и историје
Ако бисмо преузели наслов филма “Чудо у Милану” и дали му умјетнички смисао и садржај, онда би оснивање миланске Скале значило почетак једног умјетничко-музичког чуда. Претвореног у мит које траје.
А почело је све прије 245 година када је ломбардијско племство повјерило задатак Италијану (тада више Ломбардијцу) Пјермаринију, једном од најпознатијих архитеката Аустроугарске монархије, да стару цркву Santa Marija della Skala претвори у театар. Када је настала миланска Скала било је тешко претпоставити да ће временом то мјесто добити репутацију најславнијег оперског театра у свијету. Није лако рећи што је узбудљивије – историја театра (с неминовним периодима рушења и обнављања) или његова архитектура.
Свакако, најдрагоцјенија су музичка дјела славних композитора која су у Скали маестрално и елитно извођена, често уз непосредно присуство и учешће самих аутора. С друге стране, славе великих музичара везане су за Скалу, јер без извођења у њој, сматрало се, није било могуће достићи умјетнички врхунац.
Неспорна је историјска чињеница и да је снажан допринос уједињењу Италије, посебно на идејном плану, долазио из Милана, прецизније миланске интелигенције и буржоазије која се окупљања и у Скали. Наиме, једна од миланских традиција била је да се, током пауза музичких извођења, у салонима Скале ватрено дискутује о књижевности и политици. Овације у Скали “Вива Верди” означавале су признање славном композитору, али и тајну једне скраћенице, заправо поруке. Прецизније, радило се о четири почетна слова презимена ВЕРДИ што је значило и – Вива Emanuele Re D’Italia- (Живио Емануеле Краљ Италије) – парола због које се, у отвореној варијанти тада ишло директно у аустријски затвор.
Политичка историја се очигледно преламала у Скали и око ње. Владајуће политичке елите нису пропуштале прилике да се покажу на елитним мјестима миланске Скале. У почасним ложама смијењивали су се, зависно од политичких времена, Аустријанци, Французи, Пијемонтези (прелазан облик према Италијанима). Коначно, и (прави) Италијани од 1861. када је настала држава Италија.
Цијело вријеме се настављала традиција двојства – умјетничке рафинираности и спектакуларности која је чинила Скалу центром свјетске опере и посебне атмосфере друштва и политике. У различитим политичким бојама у ложама Скале смјењивали су се фашисти, антифашисти, демохришћани, комунисти, социјалисти, форцисти…
У новијој историји, незабораван концерт, под диригентском палицом Тосканинија оџан је 1946. године. Остао је упамћен и по томе што је Скала те године обновљена (бомбардовањем у рату оштећена) и да је исте године, послије трауматичног рата, започела велика политичка, економска, морална обнова земље. Многи су у домовини bel canta и умјетности уопште, били убијеђени да је земљи коначно све кренуло добро, управо и не случајно, послије тог великог концерта славног Тосканинија, посвећеног Росинију, Вердију, Пућинију.
Упамћена је и оперска сезона миланске Скале 2006-2007 отворена премијером Вердијеве “Аиде” у режији Франка Зефирелија. Иначе, сам Верди је дебитовао у Скали 1839. године. Критичари сматрају “Аиду” музичким врхунцем аутора у свим елементима музичке иновације и драмског садржаја који је и данас модеран и актуелан.
Ову оперу је својевремено наручио египатски владар, поводом великог, свјетског догађаја – отварања Суецког канала. Занимљиво је да Верди, смјештајући радњу у египатски амбијент, није никада посијетио Египат. Одлучио је тада да се сасвим посвети репризи “Аиде” у миланској Скали. Уосталом, ни Шекспир није никада крочио на италијанско тле иако је ту смјестио радње тринаест својих драма. Очигледно да уз помоћ талента и имагинације, великанима умјетности није тешко осјетити и дочарати славне и инспиративне амбијенте.
Премијера “Аиде” у верзији филмског редитеља Франка Зефирелија није прошла без полемика о режији, сценографији, костимографији. Главна је примједба била да је опера са 350 особа на сцени, по претенциозности личила на холивудски филмски спектакл. Премијера је разбуктала подјеле међу присталицама класичног и модерног, чему је Зефирели додао и форсирану спектакуларност да би полемика око начина извођења славних дјела била још већа.
Салијери велика страница Скале
Подсјетимо да је сезона 2004-2005. миланска Скала отворена опером “Европа” – Антонија Салијерија. Дакле, дјелима познатог италијанског музичара, који је већи дио живота провео у Бечу. Наиме, три пута је музиком Салијерија премијерно отварана миланска Скала. Први пут је извођена још 1778. године када је заправо Скала започела своју велику културну мисију.
Да можда не бисмо збунили читаоце, ради се и о Антонију Салијерију, из филма Милоша Формана “Амадеус”, након којег је створена крајње мрачна слика о музичару који због болесне зависти и умјетничке инфериорности учествује чак у убиству једног музичког генија. По свему судећи, радило се о измишљеној причи покренутој 30 година након Моцартове смрти, а као плод интрига и германско-италијанског музичког ривалитета у Бечу тих година. Тако је и настала прича, касније приказана у Формановом филму.
О нетачности филмске верзије лика Салијерија говоре и аустријски извори. Такво становиште је заступао, у једном интервју у Кориере дела сера, и директор музичког архива у Аустији Ото Биба, подсјећајући да је Салијери поред компоновања великих музичких дјела, био између осталог и учитељ Бетовена и Шуберта који су му, у име захвалност, посветили нека од својих дјела. Позивајући се на обимну документацију, он безрезервно одбацује могућност да је Салијери био било какав саучесник наводног убиства Моцарта.
Наша нешто дужа дигресија о правој личности Салијерија, услиједила је због доминантног коришћења, па и у нашој јавности, његовог имена на бази верзије из Формановог филма.
Модни стил публике у знаку Арманија
Музичкој рафинираности миланске Скале увјек се додаје и посебна атмосфера којој доприноси публика и гости који се крећу од аутентичног свијета музичке умјетности, преко оног монденског, све до Вип и Супервип посијетилаца.
Поред озбиљне музичке критике, паралелно су ишли коментари са детаљним описима гостију, посебно њиховог look-а који је виђен у фоајеу и сали Скале.
Наводи се да је ове године у сали доминирао елегантни модни стил Ђорђа Арманија, између осталог и као израз високог поштовања, уједно и опраштања од великог свјетског и миланског стилисте. Дух великог homage-а у сали је био и према миланској маестри канцоне Орнели Ванони која је такође преминула у 2025. години.
Коментаторима није промакало ни да су звијезде санремског фестивала италијанске канцоне Махмод и Акиле Лауро, иначе најчешће голишави у Санрему, овога пута у Скали били беспрекорно обучени, појавили су се у класичним, елегантним смокинзима.
Цетињска Скала
Ако бисмо покушали да миланску Скалу повежемо са неком црногорском причом, онда ћемо то морати опет уз помоћ историје, оне црногорске, али и италијанске.
Годинама, приликом извођења многих премијера у миланској Скали, у централној ложи театра, сједјела је једна Црногорка, италијанска краљица Јелена Савојска. Или Елена дел Монтенегро како је такође званично ословљавана у Италији.
Њен отац, црногорски краљ, ратник, пјесник је био аутор драме “Балканска царица” која је извођена у европским театрима. Касније је добила и оперску верзију.
У родном граду краљице Јелене, њен отац, краљ Никола је приликом свечане инаугурације црногорског позоришта Зетски Дом на Цетињу рекао и реченицу у стилу великих европских просветитеља: “Овдје ћемо се сви окупљати.”
Чињеница да није баш све ишло тако, и да су Црногорци вољели и нешто другачија мјеста окупљања, не умањује модерни, еманципаторски карактер изговорених ријечи током отварања црногорске Скале – ако се тако, свакако реторички, може назвати Краљевско позориште на Цетињу.
Извор: Вијести
