Пошто се и сликари и пјесници остварују уз помоћ друштва и имају константну потребу да се друштву приказују пожељно би било да својим наступима придонесу друштвеним толеранцијама. Ни једни ни други не би смјели заборавити да је умјетност страст изнад свих страсти.
Црна Гора с правом носи разне епитете. Овога пута прескочићемо природне љепоте, културно-историјске споменике, фестивале, климатске и фолклорне особености. Интересују нас аутентичности Црне Горе на пољу културе. Нећемо се бавити наслијеђеном културном баштином, њеним очувањем и утицајима, којима је заокупљено цјелокупно црногорско друштво. Размишљаћемо о нашој актуелној, живућој, друштвеној и културној атмосфери.
Анализирајући културне продукције примећујемо да у Црној Гори предњаче сликарске изложбе и пјесничке вечери. Сходно томе из културолошког контекста данашњу Црну Гору могли би назвати земљом сликара и земљом пјесника.
У мртвој трци издвојиле су се управо те двије врсте стваралаштва које се форсирају, сустижу и намећу као културни атрибут држави. До сада је чешће употребљаван израз Црна Гора земља сликара мада се тај конструкт углавном повезивао са прошлошћу и налазио упориште у сликарима који су рођени у Црној Гори и отишли из Црне Горе.
С обзиром да нас интересује садашњост размишљаћемо који епитет Црна Гора треба да понесе на основу потенцијала које имају сликарство и поезија као најприсутније у садашњости и на које све начине доприносе црногорској културној свакодневници.
Статистика каже да просјечан црногорски сликар у јеку каријере иза себе има око 10 до 20 самосталних изложби. Исто је стање и на пољу поезије гдје просјечан црногорски пјесник има 10 до 20 објављених књига пјесама. Уколико би узели у обзир групне изложбе и колективне вечери поезије бројке би требало помножити код сликара са 5 а код пјесника можда чак и са више од 20.
Статистика зна да замаскира ствари али и да их оголи. Репрезентативна статистика тражи велике бројеве. Претходни бројеви нијесу велики, али пошто су смјештени у два изолована скупа, сликарски и пјеснички, довољно су респектабилни да се могу користити за тумачења културног идентитета.
Размотримо елементе скупова. Има ли преклапања у њима. Нема. По мом сазнању није било случајева обједињавања стваралачког опуса сликара и пјесника. Бар ја, нијесам присуствовао у исти мах и сликарској изложби и поетској вечери. Сликари и пјесници су строго одијељени у својим наступима. Има ли случајева да се један исти аутор води и као сликар и као пјесник. Има. Дакле припада у оба скупа која с уважавањем називамо струковним удружењима или чак институцијама културе. Удружења сликара и књижевника(пјесника) имају по више стотина регистрованих чланова.
У Црној Гори постоји неколико удружења књижевника чији су чланови углавном пјесници уз занемарљив број прозних писаца.
По мом сазнању у Црној Гори постоји једно удружење ликовних умјетника чији су чланови претежно сликари уз нешто мало вајара, сценографа, дизајнера.
Оваква структура удружења потврђује став с почетка текста да су сликари и пјесници доминантни у црногорској култури. Сликари су мало захтјевнији од пјесника. Воле да се називају умјетницима. Ни пјесници не заостају. Воле када им кажете да су писци.
Ове двије категорије стваралаца сам издвојио зато што ми се чини да утицајни појединци из њихових удружења шире највише национализма и на културној сцени и у црногорском друштву уопште.
Пошто се и сликари и пјесници остварују уз помоћ друштва и имају константну потребу да се друштву приказују пожељно би било да својим наступима придонесу друштвеним толеранцијама. Ни једни ни други не би смјели заборавити да је умјетност страст изнад свих страсти. Умјетност која не успије да надиђе страст сировог национализма, благо да кажем, није потпуна. Зато је са културолошког становишта сасвим свеједно хоћемо ли Црну Гору назвати земљом сликара или земљом пјесника.
Ранко Рајковић
