Узимајући за наслов овог осврта парафразу Ђинђићеве збирке „Југославија као недовршена држава“, не пледирам да се у даљем конципирању друштва и државе у Црној Гори користи теоријски апарат из те збирке, мада ни то не би било лоше. Намера ми је да у актуелној кризи односа између политичких субјеката, а онда и уставних чинилаца, Председника и Владе, кризе која по редоследу настанка има и карактеристике сукоба у једнопартијској Југославији, сагледам путеве превазилажења ситуације. Неколико претходних напомена, које су, вероватно, сувишне, па ћу их изложити што краће. Толико слављена „обнова државности“ 2006. била је у свом појавном облику првенствено кич-фолклористичка, а у суштини клептократски-једнопартијска. Олакшавајућа околност за носиоце те политике јесте у томе што Црна Гора у, како се некада говорило, међународној подели рада, није добила ништа сем шверца цигарета и наркотика.
Очекивања да ће се Црна Гора „довршити“ као држава уласком у Европску унију, чине ми се, преувеличаним. Финансијске користи од приступања ће вероватно бити у извесној мери, али ваља подсетити да ће се Црна Гора тиме одрећи оног сна својевремених цетињских либерала „бићемо ка Монте Карло“.
То и јесте било нереално: не можеш бити Монте Карло, ако те таквим не признају. Питање недовршености државе огледа се и у различитим ставовима етничких заједница о будућности Црне Горе. „Корифеји“ тобож црногорствујуће јавности изјаснили су се ових дана за наслањање на Загреб и Хрватску и унијаћење. Ништа ново, ни чини се, перспективно. Из Србије и Српске долазе позиви да се Црна Гора прикључи (?) „српском свету“, као да они располажу неким вишим правом на Српство у односу на Црну Гору. Та смушена идеја „српског света“, буквални превод „руског мира“, и не може бити замена за предачко Српство, кога нема без културне полицентричности, у коју је укључен најбитнији део прошлости и црногорске борбе за државност.
Албанска заједница у Црној Гори опет има своје рачунице итд.
То је једна страна проблема, рекао бих, исфорсираних идентитета, која, објективно, спречава „довршетак државе“. Али постоји и институционални проблем који је, рекох, потенциран садашњом кризом односа уставних чинилаца.
Док је постојала само једна институција – Мило Ђукановић, потребе за неком уставношћу није ни било. Чак је професор уставног права, Благота Митрић, предлагао да се Устав додатно прилагоди Миловим потребама, које су ваљда сматране као и оне друга Тита, да су „без ограничења мандата“.
И, најзад, долазимо, до садашње ситуације. Брине што се у земљи која је имала једну „Стегу“, данас мало говори о унапређењу уставности. Правници већ, чини се, очајавају што се ни технички мање захтевни послови као што су Закон о Влади и реформа изборног законодавства, не отршавају, а „уставобранитељи“ Маровић-Медојевићевог актуелног устава, наводно „грађански“ чувају његове идентитетске химере. Ни грађанске, ни националне одговорности ту нема, а на крају ни уставности, ни „довршене државе“. Политичка сцена од 30. августа показује да је узалудно надати се свесности политичких субјеката, њиховој конструктивности, веровати да циљеве општег добра стављају испред партикуларних. Истина, сем у неким скандинавским земљама, таква реална политика и не постоји. Међутим, грађани имају право да траже „довршетак државе“ као свог сервиса. А лидери, треба да се подсете искуства Србије са ДОС-ом, које се показало само као припрема за ретроградно кретање ка поново „заробљеној“ држави.
Александар Живковић
