Uzimajući za naslov ovog osvrta parafrazu Đinđićeve zbirke „Jugoslavija kao nedovršena država“, ne plediram da se u daljem koncipiranju društva i države u Crnoj Gori koristi teorijski aparat iz te zbirke, mada ni to ne bi bilo loše. Namera mi je da u aktuelnoj krizi odnosa između političkih subjekata, a onda i ustavnih činilaca, Predsednika i Vlade, krize koja po redosledu nastanka ima i karakteristike sukoba u jednopartijskoj Jugoslaviji, sagledam puteve prevazilaženja situacije. Nekoliko prethodnih napomena, koje su, verovatno, suvišne, pa ću ih izložiti što kraće. Toliko slavljena „obnova državnosti“ 2006. bila je u svom pojavnom obliku prvenstveno kič-folkloristička, a u suštini kleptokratski-jednopartijska. Olakšavajuća okolnost za nosioce te politike jeste u tome što Crna Gora u, kako se nekada govorilo, međunarodnoj podeli rada, nije dobila ništa sem šverca cigareta i narkotika.
Očekivanja da će se Crna Gora „dovršiti“ kao država ulaskom u Evropsku uniju, čine mi se, preuveličanim. Finansijske koristi od pristupanja će verovatno biti u izvesnoj meri, ali valja podsetiti da će se Crna Gora time odreći onog sna svojevremenih cetinjskih liberala „bićemo ka Monte Karlo“.
To i jeste bilo nerealno: ne možeš biti Monte Karlo, ako te takvim ne priznaju. Pitanje nedovršenosti države ogleda se i u različitim stavovima etničkih zajednica o budućnosti Crne Gore. „Korifeji“ tobož crnogorstvujuće javnosti izjasnili su se ovih dana za naslanjanje na Zagreb i Hrvatsku i unijaćenje. Ništa novo, ni čini se, perspektivno. Iz Srbije i Srpske dolaze pozivi da se Crna Gora priključi (?) „srpskom svetu“, kao da oni raspolažu nekim višim pravom na Srpstvo u odnosu na Crnu Goru. Ta smušena ideja „srpskog sveta“, bukvalni prevod „ruskog mira“, i ne može biti zamena za predačko Srpstvo, koga nema bez kulturne policentričnosti, u koju je uključen najbitniji deo prošlosti i crnogorske borbe za državnost.
Albanska zajednica u Crnoj Gori opet ima svoje računice itd.
To je jedna strana problema, rekao bih, isforsiranih identiteta, koja, objektivno, sprečava „dovršetak države“. Ali postoji i institucionalni problem koji je, rekoh, potenciran sadašnjom krizom odnosa ustavnih činilaca.
Dok je postojala samo jedna institucija – Milo Đukanović, potrebe za nekom ustavnošću nije ni bilo. Čak je profesor ustavnog prava, Blagota Mitrić, predlagao da se Ustav dodatno prilagodi Milovim potrebama, koje su valjda smatrane kao i one druga Tita, da su „bez ograničenja mandata“.
I, najzad, dolazimo, do sadašnje situacije. Brine što se u zemlji koja je imala jednu „Stegu“, danas malo govori o unapređenju ustavnosti. Pravnici već, čini se, očajavaju što se ni tehnički manje zahtevni poslovi kao što su Zakon o Vladi i reforma izbornog zakonodavstva, ne otršavaju, a „ustavobranitelji“ Marović-Medojevićevog aktuelnog ustava, navodno „građanski“ čuvaju njegove identitetske himere. Ni građanske, ni nacionalne odgovornosti tu nema, a na kraju ni ustavnosti, ni „dovršene države“. Politička scena od 30. avgusta pokazuje da je uzaludno nadati se svesnosti političkih subjekata, njihovoj konstruktivnosti, verovati da ciljeve opšteg dobra stavljaju ispred partikularnih. Istina, sem u nekim skandinavskim zemljama, takva realna politika i ne postoji. Međutim, građani imaju pravo da traže „dovršetak države“ kao svog servisa. A lideri, treba da se podsete iskustva Srbije sa DOS-om, koje se pokazalo samo kao priprema za retrogradno kretanje ka ponovo „zarobljenoj“ državi.
Aleksandar Živković
