Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Филм са овим насловом није режирао Вељко Булајић, али користим тај израз како бих насловио моје скромно обраћање јавности поводом Вељкове смрти. Битан карактер покојниковог стваралаштва је режимски ангажман.
„Био сам и остао у потпуности режимски редитељ. Иза мене и мојих филмова је стајао лично маршал Тито, сваки мој филм је коштао колико и 17 југословенских филмова. И те како сам био привилегован и тиме се поносим јер сам својој домовини Југославији и свом народу доносио углед и новац“ – рекао је Булајић 2010. о својој позицији државног редитеља.
Остао је дослиједан свом режимско-пропагандном раду, па је под старе дане стао на страну Мила Ђукановића и његове идеолошки напрегнуте визије подијељење Црне Горе. Нека му је покој души, али можда је најлепши некролог овом Брозовом умјетнику баш та констатација да је подијељења Црна Гора , на партизане и четнике, на бјелаше и зеленаше – пропала ствар. Или – боље рећи: тај филм нећемо гледати.
До читања у сљедећем броју….
