Пише: Соња Томовић Шундић
Претходни дио можете прочитати овдје
Итекако је драгоцјено запажање да су црногорска народна традиција, обичаји и навике засновани на прастарим обрасцима понашања, по свој прилици упражњавани у древно предхомеровско вријеме уз мале модификације: Чини ми се да би се за свако посебно својство које карактерише Црногорце могла наћи паралела међу хомеровским јунацима, записује Кол. Слободоумље, борбеност, крвна освета, витешки дух, прослављање јуначких дјела, храброст и неустрашивост ових оданих синова Црне Горе исто толико су својствени Црногорцима као и Ахејцима, а као разна ахејска племена и Црногорци су водили безброј битака за слободу. Кол пише када је Ахилу убијен његов најбољи пријатељ Патрокло није могао да се смири док га није осветио, он Хектору није одрубио главу али је задржавао његово тијело у шатору па су га једва привољели да га изручи старом Пријаму. На сличан начин о задржавању глава непријатеља се између сусједа и Црногораца воде стални преговори као између Ахила и Пријама: Управо је владика великодушно родбини убијеног бега послао одрубљену турску главу.
Сличност између грчких племена, Мирмидонаца и Ахејаца код Хомерових ратничких племена и Црногораца, огледа се у светињи гостопримства, братимљењу и узајамном заклињању на вјерност између двојице пријатеља, али и крвној освети, те положају жене, као и поносном ношењу својег оружја, пиштоља и пушака, јер их Црногорци, као Хомерови јунаци своје штитове и копља, увијек носе са собом. Уопште тип друштврених односа преовлађујући у патријархалној култури домаћег тла асоцира на најстарије житеље Грчке, хомеровске Грке.
У компаративној анализи Кол подвлачи сличности у исхрани, козије и овчије печење се на исти начин спрема за трпезом, као у Одисејева времена, а начин раздиобе добара према старјешинству код посматрача доприноси утиску да се налази међу Хеленима. Такође, нова униформа коју је владика наручио за своје новоуспостављене перјанике, што по свом аристократизму и љепоти личе на гардисте аустријског цара, има нешто од слика јунака са кратким капутима са широко лепршавим рукавима на барељефима чувеног саркофага из Ефеса у Амбраској збирци аустријског надвојводе у Бечу.
У структури власти, перјаници које је Његош одредио из најугледнијих породица и дванаест сенатора чине са владиком на челу власт у Земљи. Међутим, начин опхођења, комуникација између припадника власти која станује под једним кровом, са владиком је примјер особене политичке културе у којој нема строге хијерархије нити потчињавања ауторитету управљача. Све то путописца неизоставно упућује на Одисеја и његове пратиоце, на Ахила и Менелаја и његове другове који су били истовремено поданици и пријатељи, владару. Нема сумње поданички менталитет је био стран аутентичној структури моћи која се развијала у Црној Гори, равноправност у разговору и изношењу слободно својих мисли је загарантована јер се легитимише на темаљном идеалу једнакости, а помовишу је и сами главари, који су као стари хомеровски народни главари, прилично присни са обичним свијетом, успостављањем готово братског односа, као према себи једнаким људима.
Соња Томовић Шундић: Црна Гора – хомерска земља: Мит који као да је изронио из Илијаде
Нарочито су инспиративне за разумијевање политичког понашања Колове опаске о владичином положају и начину управљања својим сународницима. У соби за аудијенцију сједи на једном издвојеном дивану Његош док насупрот њему сједе перјаници и сенатори. Они су груписани и пријатељски настројени као дворјани краља Алкимеја када је Одисеј дошао код њега. Владика би повремено упутио коме од присутних нека питања на које је отворено и без зазора услиједио одговор. Атмосфера је опуштена, присутни слободно излазе или улазе, шетају по соби, заузимају позиције које им највише одговарају, комешају се и разговарају, играју билијар: Све је то указивало на веома присан однос између поданика и господара какав је постојао и код хомеровских јунака, биљежи Кол.
У идеализованој – романтичарској представи аутора, Црна Гора перцепира као митска земља, њен архонт је завриједио да буде на највишем мјесту на Парнасу као пјесник, при томе одлично гађе из дугачке пушке у импровизовану мету, што је демонстрирао на манастирској тераси, воли епску поезију и народно пјевање уз гусле које својом носталгичном мелодијом, вуку слушаоца, у доба тројанских јунака. Чак ни чињеница да је предводитељ Црне Горе, Митрополит, не омета писца да упоређује два различита времена, двије различите културе, два различита народа и доводи их у директну везу. Упоређујући Његоша и Агамемнона, истиче да ни Грк није био само краљ него и врховни свештеник свога народа, као што ни Одисеј није само предводио славне бојеве него је увијек лично боговима приносио дарове на жртву. При томе јунаштво Црногораца и старих Грка одликује се готово истим цртама. Храбри јунаци се славе, али морају бити и мудри и добри говорници, и зато се у црногорским пјесмама јављају пјевачи попут рапсода код старих Грка.
Неспорно ништа као култ јунаштва не везује у представи путописца старе Грке и Црногорце, а осим тога прослављање јунака чија се храброст слави и преноси на покољења. Поред овога, те заједничке црте уткане у духовну физиономију народа показују се у вјештини баратања ријечима, оштроумности, доброј реторици како код Грка тако и код Црногораца. Та изузетна рјечитост темељи се на природним интелектуалним способностима, дубокој осјећајности и полетном духу једнако уважаваном у овим удаљеним свјетовима, а нарочито долази до израза код народних певача попут рапсода у старој Грчкој: Црногорски јунаци не презиру лукавство баш као Ахејци које код Хомера краси епитет лукави. А маштовите приче, измишљене или стварне, као она о Тројанском коњу свеприсутне су у колективном памћењу. Четовање и напади на непријатеље, које увијек предводе најбољи јунаци, наликује на походе грчких племена против њихових сусједа, а приче о крадљивцу стоке Касусу нису никакви митови већ прије свега казивање о збивањима која се хиљаду пута понављају, а сачињена су по прастаром обрасцу и узору.
У ствари Јохан Кол има племениту намјеру да покаже зашто европске земље не треба да потцјењују Црногорце и сматрају их нецивилизиованим варварима, и да се према њима не треба односити са ниподаштавањем. Сам владика је најотменији човјек и најотменији рапсод, и у том смислу најсјајнији изданак своје земље. У ту сврху добронамјерно препоручује да енглески класицистчки вајар Џон Флаксман, који је урадио илустрације уз Хомерове епове, као и други умјетници не би требали да пропусте прилику да се паробродом упуте до Котора, па онда Цетиња гдје би више научили о хеленском добу него из вишемјесечних студирања у прашњавим кабинетима. Кол сматра да је црногорско тло извор знања о минулој цивилизацији, богатство сачувано од пролазности вјекова што кад је посматрамо мора евоцитати успомене и водити нас неслућеним дубинама људске историје. Он сматра да би се студија о животу и обичајима Црногораца његовог времена, те разумијевањем епоха народне поезије морало долазити природно до бољег разумијевања Хомерових дјела. Мада он не прави такво поређење, логично слиједи да Црногорка вјерно прати као Андромаха свог вољеног Хектора, или као Пенелопа чека свог храброг супруга као Одисеја. Дакако примјећује се сличан поетски занос, патетичност и претјеривања, јер све је тако узвишено и племенито, див-јунаци, чаробне дјевојке, херојско прегнуће што би као информацију, по Коловом мишљењу, могли да добијемо непосредно уколико изучавамо емпиријски свакодневни живот Црногораца. То би могли да посматрамо из непосредне близине, то би могло странца да пребаци у Хомерово вријеме давних и лијепих јунака Грчке, великодушних и храбрих краљева, да замишља постојање велелепних палата и раскошног живота чега у Црној Гори нема. Пошто се за грчке јунаке пронашло једно објективно мјерило, садржано у моделу живљења који се стољећима чува у Црној Гори, то би Европљане могло да опомене у погледу њихових предрасуда, а врати на пут дубоког поштовања Црногораца, код којих се може пронаћи много тога што изазива дивљење.
Занимање за Црну Гору, писац заокружује информацијама о њеној борбеној спремности за отпор непријатељу, мада није ријеч о постојању регуларних и увјежбаних трупа. Црногорац је потенцијално добар војник, чак и десетогодишњи дјечак се истакао у једном боју, а помиње се да се оружја латила и једна дјевојка која се лавовски борила са Турцима, и од тада као и сви мушкарци са собом носи оружје. Владика, иако није мање храбар од осталих Црногораца ријетко када предузима заповједништво у борбама, будући да му је више стало да ради на унутрашњој изградњи институција, и организацији државног апарата. Његова политичка улога је огромна, уплив у народ велики, поштовање несумњиво што све чини да се његов глас чује, а одлуке досљедно спроводе. Да би се избјегла крвна освета перјаници, њих тридесетак, пуцају у осуђеника на смрт истовремено, како би се предуприједила евентуална освета рођака погубљених.
Што се тиче санкција за преступнике – батињање према којем се Црногорци односе са презиром, је искључено, такође они невољно допуштају да буду затворени, већа казна од мјесец дана им тешко пада, па им три године казне дође као смртна казна, новчане казне су уобичајене, док ако се ради о тешким злочинцима, овим преступницима се спаљује кућа. Као посебну драгоцјеност из своје ризнице владика је показао један ковчежић са новцем из Дукље, и један мали крст за који се вјерује да потиче од великог српског цара Стефана и у Биљарду је доспио из једног српског манастира, записује Кол.
Црногорци су према виђењу путописца, у опхођењу прилично љубазан народ, па су и у неодмјереним изјавама о другима крајње обазриви. Ако би му се рекло да је лажов, онда би могло доћи до сукоба и оштрих ријечи, такође не подносе грдње и псовке, за њих представља тешку увреду ако их неко удари штапом, или чибуком, што доводи до физичког обрачуна.
Кол запажа још занимљивих детаља, његови домаћини су занатско умијеће приказали донијевши једну лијепу владичанску одору распострли је на билијарски сто, скројена је на Цетињу, од најфинијег црвеног штофа са финим златним везовима и извезеним украсима, те се може сматрати правим умјетничким радом. Када је у посјету дошао саксонски краљ, владика је на риједак начин угостио високог посјетиоца, наложио је да се похвална пјесма коју је испјевао њему у част одштампа у његовој манастирској штампарији.
Успомене на вечерње цетињске разговоре, Кол завршава жаљењем што није успио да направи каталог књига у Библиотеци овог значајног човјека који влада Црном Гором. Његош говори и пише француски и руски, разумије италијански и њемачки, отуда је путописац видио у Библиотеци неколико граматика живих језика, а у разговору уживо сазнао да се владика интензивно бави писањем поезије. Под његовим окриљем излази познати алманах Грлица са занимљивим чланцима и приказима, док се велики пјесник у том часу спемао за пјесничку обраду случаја Шћепана Малог и његове владарске ере у Црној Гори. Као човјек дјела и ријечи, мача и бриљантног пера, Његош је, између осталог посвећен патриотским темама, а његово родољубиво осјећање према свом отачеству, налази одушка у беспрекорној поезији, док о аутентичности његовог пјесничког талента свједоче његови стихови прожети историјским темама и митовима.
Све у свему овај даровити њемачки путописац, без обзира што његови судови о Црној Гори нису настали на темељу вишегодишњег научног проучавања, ипак је оставио читав низ опсервација до којих је дошао у непосредном контакту са Црном Гором и њеним становницима. Он анализира земљу којом влада пјесник сличан Хомеровом генију, просторима у којима доминирају црне планине, насељене, иако не божанствима као на Олимпу, оно ипак магијским појавама о којима се испредају бајке и скаске, важне за колективно мњење народа.
Кол извјештава, не без примјетне сјете и емпатије према судбини једног изузетног човјека, европејских схватања, који предводи један заостали народ, желећи да га еманципује и уреди по стандардима високо развијених држава. Његова истинска симпатија према овом образованом владики, међу необразованим народом је евидентна. Занимљив је његов став да је његов положај изузетно противрјечан и да се не да упоредити ни са једним другим човјеком. То осјећање усамљености и сам Његош је дубоко осјећао као сламка међу вихорове, сирак тужни без нигђе никога, пустињак цетињски, његова самоћа је била трагичнија од нашег уобичајеног смисла за разумијевање трагичног. Све је код Његоша у контрасту: Он је писац који снагом расуђивања надмашује многе наше писце, а уз то је државник и црквени пастир који заповиједа војском од 20.000 наоружаних људи, он је човјек који је пријемчив за све што је лијепо, а при томе је калуђер и испосник, он је млад и лијеп, он чезне за породицом и домаћим животом, а углавном је окружен само својим перјаницима.
Не треба занемарити ни ову личну – осјећајну црту у Коловом извјештају о Његошу, тим прије значајнију јер долази од погледа из близине, на ову изузетну фигуру кључну за обликовање културне идеје Црне Горе. Он говори са тоном саосјећајне туге за образованог пјесника и владику, у скученом простору цетињског видокруга који је приморан да се бори са великим недаћама и изазовима. Судећи по свему Његош је био у парадоксу, изнутра и споља: За њега би можда као подеснији један велики град у којем цветају све умјетности и у којем постоје богате библиотеке, али судбина га је приковала као Прометеја за једну негостољубиву стијену и он уз велике напоре успијева себи да прибави нешто духовне хране. Његошева судбина је прометејска. Окован је тешким бременом владања, и смртно болестан, што је већ постала тема бројних, спекулација у његовом окружењу, приморан да живи као хомине цивилие парми демибарбарес (цивилизован човјек међу полуварварима), како је и сам записао у споменар једне даме. Овај цонтребанде (уљез) међу кнежевима Европе, туга коју је уочавао путописац, је она врста дубинске меланхолије, својствена медитеранским природама и њиховом метафизичком осјећају живота. Пред свим околностима које су отежавале његов положај као владар земље на мјесту гдје се преламају интереси три највеће царевине, од којих га ниједна није признала за законитог владара онемогућаван на свим пољима да уведе европско државно и национално право, Његош, у представи његовог саговорника одиста се приказивао као цонтребанде што је изазивало његову симпатију према трагичном пјеснику, који ону људску и државничку драму подноси са достојанством које приличи аристократама духа.
Извор: Вијести
