Ако би ме неко натерао да му у једној речи опишем председникова небројена обраћања (да народ разуме), та реч би морала да буде – досадно.
Није потребно током година с пажњом гледати и слушати на стотине објашњавања народу, као понеки опскурни ликови по друштвеним мрежама, да би могао да се јасно издвоји “обавезни програм” сваког обраћања.
(Ово “на стотине” није претеривање. То је заправо мањи део Вучићевих обраћања у последњих десетак година, пошто их је било на хиљаде. На пример, само у петак, 17. новембра, председник је био сат времена на Пинку, па се обратио медијима у Бањи Kовиљачи, па се опет обратио приликом отварања стадиона “Лагатор” у Лозници, да би потом његов тим поставио видео на ТикТок у којем Лионел Меси с неверицом гледа председникове бравуре са фудбалском лоптом. Дакле, све ово само у петак.)
Председник је у тим наступима увек жртва, али истовремено и храбар, одлучан и груб ако треба. Њега, па тиме и Србију, напада незнани број моћних непријатеља, спољних и унутрашњих, по правилу плаћених у девизама и по налогу неименованих страних амбасада са злог запада.
Он у тим емисијама убедљиво победи све те неприсутне противнике – опозицију, Хрвате, Албанце, Бошњаке, зле западњаке, домаће издајничке медије, писце, глумце, судије, новинаре, аналитичаре… Број непријатеља је огроман и неухватљив, а кључна лица се мењају, по потреби.
Председника не мучи много то што неприсутни непријатељи не могу да одговоре, јер често он одговара уместо њих – промени боју гласа, па њиховим, будаластим и неразумним гласом износи њихове штетне и покварене идеје, па им онда својим дубоким, паметним гласом укаже да су то све глупости, а да су они плаћене или безумне штеточине.
Онда иде обавезно ређање броја километара, болница, школа, па јавни дуг, просечна плата и пензија, стадиони, метро, ЕXПО и све већ редом.И тако изнова и изнова, некад и по више пута дневно.
Досадно.
Међутим, повремено, председник изађе из “обавезног програма” и почне да износи јуначка дела из своје ближе и даље прошлости (кад се тукао, колико пута више је било противника, а он сам или са сином, да ли су и колико противници били одушевљени њиме и честитали му на храбрости), или сусрете с обичним грађанима (који су сви против њега, али га истовремено много цене и уважавају његов рад и труд, и признају му да је опозиција лоповска и никаква).
А онда, доста ређе, избију и знаковите изјаве, од којих би сваки грађанин требало да се смрзне. То се догодило и у петак:
“Немам ја ту врсту ни страха нити заблуда да је могуће да народ гласа за њих. Они имају тај проблем – они мисле да после извесног броја година власт мора да се промени. То је давно прошло време. Зашто? Зато што људи некада могу да буду и 10 и 15 и годину дана на власти у зависности од тога да ли су добри за грађане или нису. Људи су ти који о томе одлучују.”
Овде сва даља расправа о стању демократије (сиц!) у Србији може да престане.
Председник формално није крунисан, али једна од његових следећих реченица током истог интервјуа на Пинку показује да има више власти и моћи од нововековних апсолутистичких монарха:
“Kад радите тај посао, нажалост, не можете да будете увек насмејани. Ви морате да доносите – неће нико да донесе ни једну одлуку, неће нико ни за једну одлуку о гласању у било којем телу да донесе, док не добије од вас став. Не зато што они не би, него зато што нису баш сигурни, јер, рецимо, у министарству спољних послова имају четири одељења: два – два гласају и нема одлуке никада. Навео сам само један пример и онда тако сваког дана безброј одлука морате да доносите по разним питањима, по разним чудима, не можете да будете неко ко ће да ради овакве ствари.”
Вучић је, дакле, за 11 година владавине државу довео у стање у којем нико ни о чему не може да одлучи без његовог става, па се још жали на то што о свему мора да одлучује.
Закони, процедуре, прописи, правила – ништа од свега тога не постоји за запослене у државном апарату. Зна се чија је последња.
Због оваквих бисера мудрости вреди помно слушати председника, јер најбоље описују развалину од државе, друштва и институција након 11 година СНС-а на власти.
Стога ће, након ослобођења, кад год да дође, прва и основна ствар морати да буде неограничено увођење одговорности за сва недела до којих будуће посебно тужилаштво (које има полицију под својом контролом) успе да дође.
Уколико поново буде недодирљивих, уколико сваки камен не буде преврнут, и не буде испитано (и објављено, у знаковитим случајевима) порекло имовине у земљи и иностранству сваког ко се окористио у напредњачком Дизниленду – према постојећем реду вожње, на наредну такву шансу чекаћемо још четврт века.
Радмило Марковић је новинар БИРН-а.
Извор: novaekonomija.rs
