Čitanje u sebi nije tako stara vještina, kako bi mogao pomisliti čovjek koji nije čitao knjigu „Istorija čitanja“ Alberta Mangela. Bar na Zapadu, čitanje u sebi postaje uobičajena praksa tek u 10. vijeku. Prije toga možemo evidentirati samo izuzetne slučjave.
[Slučaj prvi]
„U petom veku pre naše ere, dve drame prikazuju likove koji čitaju na pozornici: u Euripidovom ՚Hipolitu՚, Tezej u sebi čita pismo koje drži njegova mrtva žena;“
[Slučaj drugi]
„u Aristofanovim ՚Vitezovima՚, Demosten gleda tablicu za pisanje koju mu je poslala proročica i, ne govoreći naglas ono što ona sadrži, čini se da je iznenađen onim što čita“.
[Slučaj treći]
„Prema Plutarhu, Aleksandar Veliki je, u četvrtom veku pre Hrista, čitao u sebi majčino pismo, zbunivši time svoje vojnike“.
[Slučaj četvrti]
„Julije Cezar je stojeći u Senatu kraj svog protivnika Katona, 63. godine pre Hrista, čitao u sebi ljubavno pisamce koje mu je poslala Katonova sestra“.
[Slučaj peti]
„Klaudije Ptolomej, u drugom veku naše ere, primetio je u knjizi ՚O merilu՚ (koju je Avgustin možda čitao) da ljudi ponekad čitaju u sebi kada su jako usredsređeni, jer izgovaranje reči odvraća od misli.
[Čitanje šapatom]
„Sveti Ćirilio Jerusalimski, u predavanju iz katehizma, verovatno u Lentu godine 349, zamolio je žene u crkvi da čitaju, dok su čitale tokom obreda, ՚tiho, međutim, tako da dok njihove usne govore, nijedne uši ne smiju čuti što one zbore՚ ‒ čitanje šapatom, možda, u kojem su usne podrhtavale prigušenim zvukom“.
[Čitanje u sebi]
„Posmatrajući svetog Ambrozija kako čita tog poslepodneva 384. godine, Avgustin teško da je znao šta se pred njim nalazi. Mislio je da vidi čitaoca koji, štedeći svoj glas za poučavanje, pokušava da izbegne nezvane goste. A zapravo je video mnoštvo nemih čitalaca kojima će se tokom budućih vekova priključiti Luter, Kalcin, Emerson, uključujući i nas, koji ga danas čitamo“.
***
„Avgustinov opis Ambrozijevog čitanja u sebi (uključujući i primedbu da on nikada ne čita naglas) sigurno je prvi takav primer zabeležen u zapadnoj književnosti.“
Priredio M. D.
* Svi citati preuzeti su iz: Alberto Mangel, „Istorija čitanja“, IP Svetovi: Novi Sad, 2005. Preveo sa engleskog Vladimir Gvozden
