Posle dugotrajnog renoviranja Nacionalni muzej u Stokholmu osvanuo je pre neku godinu sa inoviranom koncepcijom. Iako je reč o klasičnoj „nacionalnoj ustanovi“, kustosi su dozvolili sebi da se malo poigravaju sa „švedskim kanonom“. Jedno pored drugog smeštene su tako velika slika „Pogrebna povorka kralja Karla XII“ Gustafa Sederstrema (1845-1933), tipičan primer nacionalnog romantizma, i „konceptualni“ rad Petera Johansona „Kako skuvati suvenir“, gde je u pakovanju kao za mleveno meso istranžiran i zapakovan drveni „Dalarnski konj“, nacionalni simbol koji je u međuvremenu postao i jedan od najpopularnijih švedskih suvenira. Nekoliko metara dalje, u istom tom sazvežđu švedskih mitova i simbola, našla se i Greta Garbo (1905-1990), odnosno nekoliko njenih foto-portreta. U potpisu ispod njih stoji:
„Greta Garbo imala je imidž povučenosti i mističnosti. Nije odgovarala ljupkom ženskom idealu koji su oličavale holivudske zvezde poput Meri Pikford. Umesto toga, predstavljena je kao zagonetna i tragična femme fatale. Slike njenog lica danas su poznatije od njenih filmova. Mit o Greti Garbo još uvek živi i daleko je veći od zbira života i uloga Grete Gustafson“.
Iako je mesto Grete Garbo među švedskim simbolima i mitovima aminovala vrhovna nacionalna kulturna ustanova, utisak je da je Garbo-mit veći u svetu nego kod kuće; u Stokholmu je verovatno više nego bilo gde drugde opipljiva Gretina „ljudska dimenzija“.
Na Trgu Grete Garbo
Moja prva stokholmska adresa bila je Katarina Bangata 46 na Sedermalmu (Južnom ostrvu). Prozor dnevne sobe gledao je na mali kružni trgić sa nekoliko klupa – Trg Grete Garbo. Pri njegovoj gornjoj strani udenuta je mala, diskretna „skulptura“ Gretinog lika. Ničeg velelepnog ni grandioznog; ko ne zna, lako bi mogao da previdi i ime trga, i diskretnu skulpturicu. Ali, zato razni ljudi tu u toku dana prisednu na klupe – da odmore, čitaju,
Desno od trga, nekoliko desetina metara niz Ulicu Katarina Bangata, nalazi se škola „Katarina Sedra“, osnovana 1888. godine. Kroz školsku kapiju u drugoj deceniji 20. veka ulazila je i Greta Gustafson. Razne knjige i nezvanične biografije kažu kako je školu doslovno mrzela. Za učenje, doduše, kod kuće nije ni imala nikakvih uslova.
Školu „Katarina Sedra“ danas pohađaju neka druga deca. Sedermalm, a pogotovo taj njegov deo koji su prozvali Sofo (aluzija je na Soho), potpuno je promenio lični opis u odnosu na to kako je izgledao pre stotinak godina. Danas je to jedna od popularnih gradskih lokacija kako za stanovanje, tako i za izlaske, sa „arti“ i „kul“ buticima, prodavnicama organske hrane i veganskim restoranima; teško je zamisliti da je to samo vek unazad bio nehigijenski radnički kraj, skoro pa slam, kojim su harali tuberkuloza i alkoholizam.
Rani jadi
Početkom 20. veka, sa intenzivnijom industrijalizacijom, na Sedermalm su pristizali dođoši iz siromašnih seoskih sredina u potrazi za poslom i boljim životom. Tako su došli i Gretini roditelji – otac Karl Gustafson i majka Ana Karlson.
Neki su posao i bolji život i pronalazili, mnogi baš i nisu. Karl Gustafson, koji je završio radeći slabo plaćene fizičke poslove, pripadao je ovoj drugoj kategoriji. Odao se alkoholu i češće je, kažu, bio pijan nego trezan. Jedno od prvih Gretinih sećanja bila je navodno scena kako majka lema (pijanog) oca.
Porodica je stanovala u iznajmljenom jednosobnom stanu na četvrtom spratu u ulici Blekingegatan, pedesetak metara iznad Jetgatana, centralne ulice koja povezuje dva kraja Sedermalma.
Ta zgrada je srušena sedamdesetih godina kada je čitav kvart temeljno reurbanizovan. Na tom mestu je sada blok novih zgrada, ali pedantno obeležje i mini-bista ukazuju slučajnom prolazniku ili pešaku namerniku da je tu bila prva adresa znamenite Stokholmljanke. Od kuće do škole „Katarina Sedra“, Greta je imala desetak minuta hoda.
Kulturolog Toni Grifits, koji je pisao o kulturnoj i književnoj istoriji Stokholma, navodi detalj da su pre transformacije zdravstvenog i stambenog sistema (koja je došla sa socijaldemokratijom) inostrani putnici Stokholm i Oslo poredili sa Kalkutom – tolika je bila smrtnost uzrokovana tuberkulozom i kolerom. Gretina porodica uklapala se u tu sliku. Sestra Alva bolovala je od tuberkuloze, a otac Karl je umro od posledica smrzavanja u alkoholisanom stanju kada je Greta imala 14 godina.
Devojka iz robne kuće
U takvoj podeli karata Greta je još od ranog doba morala da radi. U Stokholmu tog vremena poslovi su se sklapali u crkvi, pa će i ona prvi posao dobiti „preko crkve“. Priča se i da je Gretina majka bila u „posebnoj vrsti odnosa“ sa lokalnim pastorom, tako da je i on navodno potezao veze da pripomogne. Kako god, na tržište rada Greta Gustafson stupila je kao tvålflicka – u „parohijskoj“ berbernici sapunjala je lica mušterija, pripremajući ih za I sledeći posao dobila je takođe preko sedermalmskog parohijana Pola U. Bergstroma, vlasnika prestižne robne kuće „PUB“ u centru Stokholma.
U julu 1920. godine, sa nepunih 15 godina, postaće najmlađa od desetak prodavačica „PUB“-a. Po svoj prilici i najintrigantnija; biće fotografisana za promotivne materijale, a dobiće i zapaženu ulogu u maloj filmskoj promociji proizvoda robne kuće.
Iako je već postala neka vrsta interne vedete „PUB“-a, presudan trenutak za njenu buduću glumačku karijeru odigraće neposredan susret sa režiserom Erikom Petšlerom.
Legenda kaže da je on došao u „PUB“ da kupi šešir i da je u pojavi mlade prodavačice prepoznao „magiju“ koja se traži u novom mediju kakav tada beše film.
Petšler joj je ponudio malu ulogu u svom filmu „Peter Skitnica“ koji je snimio 1922, a na njegovu sugestiju da se posveti glumačkom usavršavanju Greta je upisala Kraljevsku školu dramske umetnosti.
U istoriji će robna kuća „PUB“ biti zapamćena i po tome što je na svom putovanju od Švajcarske do Petrovgrada u proleće 1917. godine, prilikom kratke stanke u Stokholmu, Vladimir Iljič Lenjin tu dobio novo odelo. Poklonili su mu ga švedski drugovi – da elegantan uđe u Rusiju. Inače, robna kuća „PUB“ radila je do 2015. godine. U njenoj zgradi danas je Hotel „Skandik Haymarket“.
U Holivudu
Film „Legenda o Jesti Berlingu“, po romanu švedske nobelovke Selme Lagerlef, koji je Greta Garbo snimila 1924. godine sa režiserom Moricom Stilerom, predstavljao je ne samo njenu prvu ozbiljnu i veliku filmsku ulogu, nego ujedno i veliki proboj. Film je ostvario veliki komercijalni uspeh i doneo joj pažnju na međunarodnoj sceni. Na špici je bila potpisana pod svojim porodičnim prezimenom Gustafson.
Godinu dana kasnije, na Stilerov nagovor i zajedno sa njim, odlazi u Ameriku. Potpisuje ugovor sa „Metro Goldvin Majerom“ i na insistiranje studija menja prezime u Garbo. Sve posle toga je, što se kaže, istorija.
U Holivudu će u narednih 16 godina snimiti desetine filmova i ostvariti sijaset uloga koje su joj donele mitski status: Kraljica Kristina, Ana Karenjina, Mata Hari, Ninočka,
Komedija „Žena sa dva lica“ Džordža Kjukora iz 1941. godine ispostaviće se kao njen dvadeset sedmi dugometražni film – ujedno i poslednji. Posle njega, sa 36 godina, odlazi u „penziju“.
Iako su razni reditelji, pored ostalih i Lukino Viskonti, pokušavali da je privole da ponovo stane pred kamere, to se nije desilo.
Skoro punih pedeset godina živela je u Njujorku kloneći se javnosti. Iako su mnogi navodili kako u privatnom životu „želi da bude sama“, kao što glasi njena čuvena replika iz filma „Grand hotel“, ona je na to odgovorila kako ne želi da bude sama, nego da bude ostavljena na miru (left alone). Imala je širok krug prijatelja s kojima je i putovala, ali je svoju privatnost čuvala gotovo opsesivno, doprinoseći i na taj način stvaranju aure misterioznosti oko svog imena.
Bergman o Greti
Kada je 1961, četvrt veka pošto se povukla sa scene, Greta Garbo doputovala u Stokholm da bi se posavetovala sa nekim švedskim lekarom, posetila je i Filmski grad u kome je započela svoju filmsku karijeru. Tu se srela i sa slavnim rediteljem Ingmarom Bergmanom. O tom susretu Bergman je ostavio svedočanstvo u svojoj memoarskoj knjizi „Moj život – Laterna magica“ (kod nas postoji samo hrvatsko izdanje sa tim nazivom). Garbo i Bergman razgovarali su o Moricu Stileru, reditelju filma „Legenda o Jesti Berlingu“ koji ju je proslavio. U jednom trenutku razgovor je zamro.
„A onda je ona iznenada skinula svoje velike naočare za sunce i rekla: ‘Dakle, gospodine Bergman, ovako vam ja izgledam’. Osmehnula se brzo i zaslepljujuće, podrugljivo.
Teško je reći da li veliki mitovi zadržavaju svoju magiju zbog toga što su mitovi ili zato što je magija iluzija koju smo stvorili mi, njeni potrošači. Tog trenutka nije bilo nikakve dvojbe. U polutami tesnog sobička njena je lepota bila neuvela. Da sam sreo nekog anđela iz jevanđelja, rekao bih da njegova lepota lebdi oko nje. Ona se očitovala u vitalnosti: u širokim, čistim crtama lica, čela, reza očiju, plemenito oblikovanoj bradi, profinjenosti nosnica. Odmah je zapazila moju reakciju, živnula, i počela da priča o radu na ‘Jesti Berlingu’.(…)
Na brzinu smo prošetali Filmskim gradom. Obučena u otmene pantalone i kaputić, kretala se odlično, telo joj je bilo puno životnosti, privlačno. Pošto smo putem nailazili na klizava mesta, uhvatila me ispod ruke. Kad smo se vratili u moju sobu, bila je živahno raspoložena i opuštena.(…)
U jednom trenutku se nagnula prema pisaćem stolu tako da joj je svetiljka obasjala donji deo lica. Tada sam opazio nešto što pre nisam uočio. Usta su joj bila ružna.
Bledunjav razrez okružen oštrim borama. Bilo je to čudnovato i uzbuđujuće. Sva ta lepota, a usred nje jedan neskladan akord. Ta usta i ono što su govorila nijedan hirurg za plastične operacije ili šminker ne bi mogli ukloniti svojim čarolijama. Odmah mi je pročitala misli i, nezadovoljna, ućutala. Rastali smo se posle nekoliko minuta.
Tišina šumskog groblja
Kada je umrla 16. aprila 1990. godine, čak je i pogrebna služba na Menhetnu održana u tajnosti. Devet godina kasnije, 1999. godine, na inicijativu Grej Rajsfild, nećake i naslednice Grete Garbo, pepeo glumice prenet je u Stokholm i pohranjen na pomalo izdvojenom mestu Šumskog groblja, svega nekoliko kilometara južno od kraja u kom je odrastala.
Šumsko groblje je jedna od znamenitosti Stokholma i nalazi se na Uneskovoj listi svetske baštine. Nastalo je po projektu arhitekata Gunara Osplunda i Sigurda Leverenta na mestu prekrivenom gustom borovom šumom. Vegetacija je uklopljena sa arhitekturom, a nepravilnosti tla iskorišćene su da stvori krajolik koji se uklapa u svoju funkciju. Rezultat je groblje koje je nalik šumovitom parku i mnogi Stokholmljani ga tako i „koriste“ – tuda šetaju, trče…
Ja sam prvi put na Šumsko groblje došao biciklom, zbog Grete Garbo. Posle sam odlazio i zbog „najusamljenijeg čoveka u Stokholmu“ Branislava Tešanovića. Nisu toliko daleko jedno od drugog.
