Професионалном акцијом полиције одбрањен је уставни поредак у држави. Да је остварен наум ДПС-а и да је осујећено устоличење митрополита на Цетињу, отворила би се Пандорина кутија разноразних блокада по Црној Гори. Од Пљеваља до Улциња, и од Берана до Херцег Новог, било би легитимно да црногорски грађани блокирају пут, пале гуме и нападају полицију за шта год им падне на памет! Овако уз мање физичке повреде неколицине учесника протеста на Цетињу, добили смо Цетиње опет као престоницу демократије. Као позорницу демократског уређења и грађанске државе у којој се може и мора обавити свака радња која не крши закон и прописе државе Црне Горе. Упркос налетима Веселина Вељовића и његових најближих сарадника – Цетиње није пало!
Цетиње је историјска престоница Црне Горе и симбол њене вјековне слободе и државности. Поред тога, а за многе грађане и прије тога оно је духовно сједиште Митрополије, такође вјековни стожер сабирања православних хришћана на овим просторима, у који су као својеврсни светионик гледали не само вјерници из старе Црне Горе, него и приморци, Херцеговци, Васојевићи и остали. На крају Цетиње је средиште једног занимљивог и атрактивног предјела који је временом израстао у привлачну туристичку дестинацију, која спаја поменуту историју са прелијепом географијом. Град који уједно има и приморске и планинске особине.
ЦЕТИЊСКИ МАНАСТИР
Многи ће историјски извори рећи да је, формално гледано, крајем 15. вијека, међу посљедњима на Балакану, и држава Црнојевића, са седиштем на Цетињу, потпала под отоманску власт, а да је тек на Берлинском конгресу 1878.г. Црна Гора повратила своју државност. И то би, на неки начин, била историјска истина. Међутим, реално, на самом терену – Цетиње и његова најближа околина ( а ту је ријеч о тзв. четири нахије, или о области подловћенске Старе Црне Горе – а то је територија данашње цетињске општине са дјеловима данашње барске, подгоричке и никшићке општине ) чувале су одређену аутономију и степен непокорености.
Најубједљивије свједочанство и доказ те непокорености јесте управо историјски континуитет Цетињске митрополије са њеним владикама и са непрекинутим постојањем и дјеловањем Цетињског манастира.
Управо је око тог манастира чувана и развијана искра духовне слободе али и сјећање ( памћење ) на државну самосталност. Оно око чега се данашњи Црногорци споре јесте виђење те црквене и државне самосталности. Јер један број грађана инсистира само на чињеници да је та самосталност постојала и да је постојала у одређеним границама, док други број грађана ( убједљиво већински међу онима који се сматрају православним вјерницима ) памте и душу, идеологију, орјентацију те самосталности која је непрекинуто била ослоњена на везу са Пећком Патријаршијом као својим духовним средиштем, и представу пијемонтске улоге Црне Горе и Цетиња у идеји најприје српског а потом и јужнословенског уједињења које треба да услиједи. О таквом идентитету слободних Црногораца свједочи готово све што су Црногорци оставили за собом као писани траг, почевши од њихових писмених и просвећених владара из куће Петровића, па до њихових бројних сарадника.
Ризница Цетињског манастира је музеј духовног стваралаштва у вјековима аутентичне и могло би се рећи ендемске црногорске слободе у контексту вјековне отоманске окупације балканских простора. За православне вјернике најважније су реликвије светих моштију Светог Петра Цетињског, а поред њих и часне деснице Светог Јована Крститеља и Честице Часног Крста Господњег које се чувају у истом ћивоту у Цетињском манастиру.
Поред бројних других свештених предмета и детаља, свекако су најпознатији писани споменици и плодови рада прве словенске штампарије на овим просторима, која из посљедње деценије 15. вијека чува богослужбене књиге Октоих, Псалтир, Часослов и друге…
ИДЕНТИТЕТСКЕ ПОДЈЕЛЕ
Посљедњих година Цетиње је и симбол идентитетских подјела унутар саме Црне Горе. Једни грађани свој идентитет искључиво своде на границе своје државе и на свој пасош – своју дакле, државност, држављанство. У том је случају Цетиње први и најважнији симбол тог идентитета. Други грађани свој идентитет народни, културни духовни схватају као неодвојиви дио ширег идентитета кој сабира људе из окружења Црне Горе у осјећај припадности српском народу и српској култури. И тај идентитет има своје темеље на Цетињу и своје вјековно постојање у Црној Гори.
Одређеној политици је био интерес да та два идентитета строго раздвоји и да их посвађа, иако су постојали сви предуслови да се они подједанко гаје и одржавју у љубави, као што су били у претходним вјековима.
Чињеница на којој се са неких адреса инсистира, да је ријеч о ”једином граду без литија” говори и о атмосфери искључивости и ускраћивања елементарних људских права оним грађанима који су имали намјеру да те литије спроведу и на Цетињу. Међу разлозима зашто се то десило свакако треба истаћи чињеницу да је ријеч о малом граду који је уједно и један од ријетких ( да не кажем међу посљедњима ) у ком веома јаку власт има партија бившег режима. Рецимо у већи градовима ( Никшић, Подгорица, Бар…) гдје је такође валадао ДПС такав сценарио ”забрана” ”блокада” и сл… једноставно није био могућ. Нека социолози истражују зашто је то тако.
Ето те литије су разумјели и подржали у свим црногорским општинама, разумјели су их и подржали представници свих међународних институција, све државе од Русије до Америке, смо се на Цетињу развијала и одржавала бука на улици како ће литије да ”сруше Црну Гору” – што нити је било, нити може бити.
УСТОЛИЧЕЊЕ НА ЦЕТИЊУ
Тензије уочи устоличења новог митрополита подизали су и распиривали активисти и партијски лидери ДПС, и то је ноторна чињеница попут оне да је ”море слано”. То се могло видјети из њихових партијских саопштења, али и из појединачних наступа њихових партијских лидера, на челу са предсједником државе. Управо је његово ауторско дјело теза да ће та партија формирати и обновити цркву. Та и таква теза је дирактан удар на црногорски Устав па самим тим и на стабилност савремене црногорске државе. Њено развијање нас доводи до тога да устоличење митрополита, што је један духовни богослужбени чин, неко схвата као угрожавање црногорске државе. Прије само неколико мјесеци имали смо у Котору устоличење римокатоличког бискупа, по истим или сличним оклностима као што је планирано и ово православно устоличење на Цетињу. И нико у томе није видио никакав проблем. У једној грађанској и секуларној држави, двоструки аршини нарушавају нормалан друштвени амбијент.
