Цетиње или Ловћен? Поптуно сам убијеђен да Цетиње у томе односи превагу, па макар како се одлучило. Треба Његоша, овог, Цетињу: због ходочашћа Његошу—и чешћих и обилатијих. Јер Ловћен је у висинама, до врха се његовог успињу ипак тек понеки и тек покаткад.
Сада, кад су у току припреме за пролсаву сто и педесете године Његошевог рођења, постаје необично актуелно решење једне интересантне дилеме: гјде поставити Његошев маузолеј, посљедње ремек-дјело Ивана Мештровића. Све чешће се, наиме, јављају мишљења која се залажу за одступање од првобитне замисли, па и јасно одређене одлуке да се маузолеј подигне на сам врх Ловћена, гдје је сад капела са Његошевим гробом, већ да се лоцира у амбијенту самога Цетиња—негдје између манастира и Биљарде, „гдје је Његош живео и умро, одакле се песмом и мислима уздигао у небеске висине—ту, поред његовог дома-музеја, поред осталих историјских споменика и знамења“.
Мишљења нису неинтересантна и без аргумената, нема спора; међутим, концепција овог грандиозног споменика искључиво је везана за капу Ловћенску—не само у топографском смислу, дакле врло конкретизовано, него и у оном ширем, идејно-умјетничком: као симбол двију висина—духовне и земљаске, мисаоности и националне тежње за слободом: као дивна пјесма камена владару-пјеснику који је прекорачио своје вријеме и сам постао један од врхова књижевности наше. Најзад, и појам маузолеја везје га у суштини за Његошев гроб—сва грађевина је над гробом и због гроба.
Али без обзира на сву ову несумњиву фасцинантност у концепцији дјела, и на неисвјестан дуг (ипак сентиментално обојен), нашем романтизму, разлози су, чини ми се, више окренути сугестији да се Мештровићево оваплоћење Његоша постави на Цетињу—на Табљи, рецими. Почнемо ли од историјских—они нису без санге да уздрмају чак и саму концепцију, јако допадљиву иначе; узмемо ли у обзир материјалне и техничке—открићемо да су управо они—наиме тешкоће које они обилато намећу—и нагнали напомисао да семаузолеј ипак не везује за Ловћен.
Ако је ова импозантна планина постала симбол једне нацоиналне мисли, тежње и сна, ништа мање није то било ни Цетиње—Цетиње му је својим значењем и зрачењем и дало тај атрибут. Ако је Његош, једном се шетајући Ловћенским врхом, опжелио да „у тој страховитој самоћи“ буде сахрањен мимо свих дотадашњих народних и црквених обичаја, Цетиње, премда убого, било му је станиште за живота: у њему је смишљао и извио Горски вијенац; и сам је својом Биљардом, био зачетник њега као града.
Према томе, Мештровићев Његош и те како би добро дошао да се уклопи у историјски амбијент Цетиња, да у њему подвуче једну прошлост и једну знамениту личност и тиме допринесе његошевској атмосфери испод Орловог крша.
Мештровићево дјело, својом умјетничком снгом и совјом скулпторском импозантношћу, било би још једна велика вриједност Цетиња. Колико год људи долазили Цетињу и Његошу због Цетиња и Његоша, долазили би сада и због Мештровићевог Његоша; странцима би, можда, управо маузолеј најприје сугерирао Његоша, да га осјете и као изразито мисаону фигуру и као влеиког пјесника—ако им се већ не био ишло на Ловћен, или ако се не би могло.
А не може се горе добар дио дана у години—кад је снијег, док су облачине и кише које сакрију видик и љепоту ловћенску, док су громови који ионако изненадно и често дођу; и не може свако, у приликама нашим, да се до ловћенског виса пребаци кад зажели. Зашто онда практично издвојити Мештровића и у ствари склонити његво дјело од многобројних очију, кад је и црквица она горе већ сама по себи постала споменик—једниствен, збиља? Капелица и гроб пјесников, капелица и врх плећатог Ловћена, то је нераздвојна цјелина, појам један, једна недјељива слика која има своју непобитну историсјку драж и има вриједност историјске аутентичности.
Зашто би нарушавали тај—да наведем Љубу Ненадовића—„лепи врх Ловћена“, који је „највећа и најчуднија гробница на целој овој земљи“? Јер, опет како каже Ненадовић, „Ловћен је уздигао његов (Његошев) гроб више свих гробова на овоме свету, а његов гроб уздигао је Ловћен више свих словенских брегова: претворио га у Олимп…На дну Ловћена он је угледао овај свет; на врху Ловћена гледа га овај свет“…Срубити, дакле тај врх и промијенити му изглед—убило би му љепоту и одузело аутентичност као једног већ усовјеног и утврђеног споменика. Осим тога—скромног, као и живот владичин што је био, и народа његовог. Помпезност би ондје, у ћутању дивљине, сметала.
Преносити маузолеј горе—то је, затим, не мали технички проблем, инсталирање његово исто тако. Инсталирање у веома тешким условима на једном узаном врху гдје је све тако скучено и гдје нема простора за грађевински маневар—колико би се оно одужило и колике бисмо грдне трошкове себи навукли? Може се претпоставити. Све би се то, наравно, и оставило по страни ако би маузолеју једино приличио Ловћен и само Ловћен, а на Цетињу ако би изгледао он депласиран и сасвим, сасвим излишан. Али Језерском врху веома добро приличи онај горе, садашњи, као што би Цетињу одлично пристао овај о коме се говори и који је изазвао поменуту дискусију: Мештровићев маузолеј Његошу.
Цетиње или Ловћен? Поптуно сам убијеђен да Цетиње у томе односи превагу, па макар како се одлучило. Треба Његоша, овог, Цетињу: због ходочашћа Његошу—и чешћих и обилатијих. Јер Ловћен је у висинама, до врха се његовог успињу ипак тек понеки и тек покаткад.
Душан Костић, Политика, 7. IV 1963.
