„Дошло ми је до руке твоје писмо од 17. септембра о. г. у којему неке ствари смијешно напомињеш. Прво, што кажеш, да оперемо своја срца, па да учинимо сваки лијепи начин и слогу на наше границе: које је срце за људе, оно је вазда чисто и опрато, а с нељудима принуђен је човјек да се нељудски влада, јер иначе не може све да би хтио. Што се хвалиш, да имаш код мене пријатеља, који ти доказују моје намјереније, добро кад их имаш мени их не казуј, да од мене не пострадају. Ову и другу овакву ствар ти можеш казати онијема, који свијет кроз чибук Гледају, а не мени, моје је намјереније јавно и чисто, и кога и како ваља пазити онако са мном и у сусједству и да живује. Ти говориш, да ја све нешто тражим: а што би ја тражио: ис киме ћу га тражити? Кад је Бајазит (Илдерим названи) Босну покорио, и кад су дивље азијатске орде нашле малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји преци и још неке одабране фамилије које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачаство и у овијем горама утекли.
Ја сам Инокосан, ја сам сирак помисли: ђе су ми браћа славни и гласовити кнезови и војводе нашега царства, ђе је Црнојевић (Бушатлија), ђе је Обрен Кнежевић Махмут-Беговић), ђе је Кулиновић? ђе је Скопљак? ђе је Видајић? ђе је Филиповић? ђе је Градашчевић? ђе је Сточевић? ђе је Љубовић? па је многи остали? Камо господа и цвијет нашега народа? да своје сутачаство и своју славу заједно потражимо! Да смо сви на једно, онда би ја се њима нешто велико потражио. Бог сам знаде када ће се они своје славе споменути и до када ће се ова моја браћа од своје рођене браће тутити и називати се азијатима и до када ће за туђу корист работати, и сјећајући се себе ни својега. Од онога несрећнога дана, од како је азијахтин наше царство разгњавио, са ким се ова шака горштака за обите поштење и име нашега народа бори?
Све са својом рођеном браћом изтуреном: брат брата бије, брат брата сијече – развалине су нашега царства у нашу крв огрeзле, ево наше обште несреће! Ова је несрећа и обишта вражда братска више но сила туђа учинила, те је наше јуначко племе постало туђим надничаром и служитељима, као што си и ти туђи на дничар. Кукавну је Црну Гору овај разур нашега народа готово удавио, но и опоштио; ово је учинило, те је данас Црна Гора и биће довијек ал- маз у витешку круну. Ја бих радије но ишта на свијету видјети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, и коју је једно млијеко одојило и једна колијевка одњихала; што се пак мене тиче самога и ове шаке народа, ја поштења више ни мало не желим, но га имамо пред великијем и опамећенијем свијетом; но се нешто друго жели јербо је крвава рана и голо поштење.
Ја бих рад да сам се мало доцније родио, јер бих видио своју браћу, ђе су себе и својијех споменули и јавно пред свијетом казали, да су они достојни праунуци и потомци старије витезова нашега народа. Када се ова света ријеч изговори, благо цијеломе нашему племену, онда ће име црногорско, босанско и прочи витезова србскога народа како свети талисман чествовати и у њедрима носити. Ја чујем, да ти Црногорце хајдуцима називаш; то име нимало срамно није; xajдук значи Chevalier, Ritter, на примјер: кавалијери су ови хајдуци: Марко Краљевић, Реља Омучевић, Гергелез Алија, Тале Орашанин, Скендер бег, Стојан Јанковић, Илија Смиљанић, Бајо Пивљанин, Карађорђе, војвода Вељко Петровић, – ово су само неки од нашега народа, који нијесу данас у животу
. Истина да су неки Црногорци убиваоци, грабитељи и мамитељи, али их необуздана и дивља сила турска нагони, па и јуначка невоља. Помисли, мој драги земљаче! Оволико народа сaбило се у овим горама, готово од свуда затворен! Кад је година неколико родна, може се прилично проћи, али кад дође година, као што је лањска била, жива мука од њих бива. Ја сам лани неколико мјесеца мака у Беч и у Млетке, навластито за то, да ову муку очима не гледам; а друго: ја сам срца ка лостива па би све своје разурио, а свакако мало ми је шта и остало. Када са мном говориш, како мој брат бошњак, ја сам твој брат, твој пријатељ; али када говориш ка Турчин, како азијатин, како непријатељ нашега племена и имена, мене је то противно и свакоме би благородно мислећем човеку противно било; а знам, ти ћеш рећи, кад ово моје писмо видиш: шта овај чоек којешта пише и снијева; али се надам да ће маши потомци , кад било да било, дати достојну цијену отачаствољубивим мислима у писму владичину, на кога се данас виче са сваке стране како на бијелу врану“.
Извор: Његош Довјек, Миро Вуксановић
