Пише: Бурхан Сонмез
Аутор је познати курдски писац из Турске и председник Међународног ПЕН.
Војници су уперили батеријске у крупне пахуље између комада мермера који су чекали да буду обрађени.
Било је јасно да врше последњу ноћну проверу.
“Ја тражим једну младу девојку”, рекао је Шеф, “синоћ нам је побегла.”
“Девојку?”
“Ниси неку видео?”
“Овде? Шефе, шта би млада девојка ноћу тражила овде?”
“Могла би да се сакрије негде на гробљу. Можда си видео неку силуету, макар из даљине.”
“Целе ноћи је била магла. Није могло ништа да се види.”
“А твој пас, да није он неког нањушио, да није неочекивано лајао?”
“Не, Шефе, нисам чак ни пса видео, целе ноћи је лежао у тој рупи.”
“Шта ти радиш на овом гробљу; пошто спаваш, ниси ноћни чувар. Јеси ли баштован?”
“Ја сам каменорезац, правим споменике који ће стајати над гробовима. То је моја радионица.”
Окренули су се због изненадног режања.
Видели су да Тотеве скаче напред покушавајући да зграби Шефову руку.
Шеф је у последњем тренутку повукао и спасио руку.
Авдо се одмах умешао и ухватио Тотевеа са обе руке како би га зауставио.
“Одбиј!” повикао је.
“Одбиј!”
У гласу му је био страх.
Чучнуо је и ухватио Тотевеа за врат.
Помазио га је нежно по глави.
Чекао је да животиња смири дах.
“Мој пас је растао на улици, Шефе”, рекао је. “Мало је агресиван. Због тога је и повредио вашег пса. Ваш је васпитан, не зна да се бори.”
“Зар не зна да се бори?” у Шефовом гласу било је и изненађења и непријатељства.
“Мислим, кад се онако повучете, хтео сам да кажем…”
Авдо се покајао и размишљао шта да каже, свестан да ће бити погрешно шта год да прозбори. Задрхтао је када је видео да га Шеф гледа нетремице.
“Шта си рекао?”
“Да је мој пас агресиван, лоше нарави…”
“Мој пас не мора да зна да се бори”, рекао је Шеф. “Довољно је да ме доведе до особе коју тражим. Ја ћу да се борим уместо њега.”
“Наравно, прави пас и треба да је такав, треба да прати трагове и покаже правац…” промрмљао је Авдо.
Шеф се унео Авду у лице.
“Ја ћу да се борим уместо свог пса”, рекао је, овог пута наглашавајући реч по реч.
“Наравно, Шефе.”
Шеф је принео уста до Авдовог носа и искезио зубе као пас.
Пара из његовог даха дошла је до лица.
Готово да је хтео да наоштри зубе и избаци језик.
Полако је извадио пиштољ из џепа и подигао га.
“Видиш ли ово?” питао је.
Гледајући изненађено у оружје, Авдо је рекао: “Да.”
Уперивши оружје ка Тотевеу, Шеф је опет питао: “А да ли сада видиш?”
“Наравно, Шефе, видим, али…”
“Онда добро гледај.”
Авдо је стао испред Шефовог пиштоља.
Гледао га је у очи преклињући.
“Молим вас… молим…”
Шеф га је тако јако ударио да су се Авду измакле ноге и пао је на земљу као сноп.
На тренутак је изгубио свест.
Шеф се опет окренуо ка Тотевеу, пуцао је без оклевања притискајући окидач више пута.
Ватра из цеви пиштоља се расула по мраку.
Грмело је као кад севају муње.
Снег се разлетео на све стране.
Шеф је беснео је као да је пред њим љути непријатељ, нека велика војска.
Истресао је ноћни умор и бес на телу животиње која је одавно угинула.
Тако је потрошио муницију из шаржера.
Док је Шеф одлазио покупивши свог пса и људе, снег је почео гушће да пада.
Спојили су се земља и небо.
Гране су отежале.
Време живих и мртвих постало је бело, а Тотевеова крв је на крају остала испод белог покривача.
Авду је зујало у ушима, а у даљини су одјекивали звуци детињства.
Где је био сада, колико је имао година?
У ком годишњем добу је био?
Ко зна у ком делу града је био, у којој самоћи?
Време прошлости је лебдело и спустило се на њега нежно обузимајући његово тело.
Препустио се тишини тог времена, све док није чуо хук сове из јединог угла ноћи који је давао знаке живота.
Тада је подигао главу и обрисао снег с лица.
Гледао је у силуету пса који је беживотно лежао неколико корака даље на мрачном гробљу.
Ово је била најдужа ноћ године.
Авдо се сетио где је и у ком се времену налази.
Превод са турског: Ида Јовић
Извор: Данас
