Мајка Кнежопољка Жоржа Скригина једна је од најпознатијих и најпотреснијих ратних фотографија, настала је 1944. на Козари.
Млада жена, замотана у мараму, замишљена, с прстима преко усана да утиша децу, у торби на леђима носи двогодишњег дечака, а за руку, кроз беспуће, води четворогодишњу девојчицу.
Мајка се звала Милица, а деца Бранко и Драгица, из козарачког села Комленац. Мајке нема још од 1949. године, Драгице, која је била тежак срчани болесник, од 1984, а Бранко Тепић (80), пензионер, данас живи у селу Паукова, 30 километара од Сиска. Његов дом један је од шест преосталих у којима живе српски повратници у селу. Некада их је било 70.
– Име носим по оцу Бранку, који се прикључио партизанима одмах на почетку устанка 1941. и био је у бригади чувеног др Младена Стојановића. Швабе су га брзо ухватиле и њих петорицу обесили за пример насред Босанске Дубице. Висили су осам дана, док нису дозволили да их сахране. Име мог оца урезано је на споменику, на Козари. Мајка је тад била трудна, ја се још нисам родио, а рођен сам у збегу, па нит је отац видео мене, нит сам ја икад видео њега. Зато носим његово име – прича наш саговорник.
Каже, он се, јер је био врло мали, ничега не сећа, али су му мајка и сестра препричавале те грозне, стравичне дане. Мајка је, после офанзиве, до краја рата, више од две године лутала Козаром, као и већина народа. Свако село имало је „свој“ део планине и ту су копали земунице.
– А мајка је имала нас двоје малих, који смо стално плакали. Зато се нигде није задржавала, да не одамо сакривен народ. Лутали смо тако, људи су нам давали храну и воду, али смо спавали на отвореном, под буквама. Мајка је, поред мене, на леђима вукла и завежљај са шерпом. Кад наиђемо на згодно место, она запали ватру, скува нам нешто што је добила, одморимо се, угаси ватру и настављамо даље. Стално смо бежали пред Немцима и усташама – каже Тепић.
Фотографија чувеног партизанског уметника, сина руских емиграната, Жоржа Скригина, настала је код Кнежопоља, у Поткозарју, 1944. Тепић прича да је Скригин питао његову мајку куда иде, а ова је узвратила:
– Да није њих двоје, знала бих куда идем! Овако, мали су, морам да их пазим.
После рата вратили су се у своје село. Њихова кућа једина није била срушена. Окупатори су је палили, али се сама угасила, па су се после ту скривали и Немци и партизани кад пада киша. Мајка је нагло оболела 1949. од упале плућа и умрла, баш када је планирала да зида нову кућу и кад је Бранко требало да крене у први разред. Деца су онда прешла код ујака, у Дубицу. Сестра се удала са 19 и остала на селу, док је Бранко искористио стипендију детета палог борца и завршио основну, средњу и вишу школу. Био је наставник биологије и хемије у селу Мала Градишка, а затим је 20 година радио као руководилац пољопривредног погона Индустрије меса „Гавриловић“. Одатле је отишао у пензију.
Све до 1991. живео је са породицом у Сиску, а онда су избегли у викендицу, која му је данас дом.
– Имали смо станарско право на том стану у Сиску, али нисмо стигли да га откупимо када је почео рат – прича Тепић.
– После смо покушали да га повратимо, водили смо чак и судски спор, али узалуд. Из Хрватске смо избегли 1995, кад је почела „Олуја“, и прешли код сина у Босанску Градишку.
Вратили смо се жена и ја три године касније, али у ово село. Уред за обнову и смештај прогнаника и повратника понудио је да нам, уместо стана, реновира викендицу. Паре су добили из међународних донација, међутим, до данас од реновирања није било ништа.
Кажу, новац су морали да искористе за отклањање последица земљотреса.
Пре три године Тепић је остао и без супруге, од тада живи сам.
– Овде, у Хрватској, медији не помињу ни Козару, ни шта су тамо радиле усташе. И у школи једва да нешто уче о НОБ. Ни у време док сам радио у просвети, овде се није много пажње посвећивало томе. Али смо ми, наставници, сваке године водили децу у Јасеновац и са нама једног мештанина, који је преживео тај пакао, да им прича. Ускоро, нажалост, више неће бити сведока – каже Бранко Тепић.
СРОДСТВО ЗА МАЈОРОМ ТЕПИЋЕМ
БРАНКО је у сродству са последњим званичним Народним херојем Југославије, мајором Миланом Тепићем. Каже, „браћа треће колено“. Мајор Тепић је 1991. године дигао у ваздух минирано складиште муниције бјеловарске касарне, да не би пало у руке хрватском Збору народне гарде (ЗНГ). Поред мајора, у експлозији је погинуло 11 хрватских бораца и војник ЈНА Стојадин Мирковић који је претходно смртно погођен.
– Био сам на сахрани Милановог оца у Комленцу. Миланова гробница је празна, он лежи негде на загребачком гробљу, не дају његово тело. За њих је злочинац – каже Тепић.
Извор: novosti.rs Објављено: 5. 7. 2022.
