Majka Knežopoljka Žorža Skrigina jedna je od najpoznatijih i najpotresnijih ratnih fotografija, nastala je 1944. na Kozari.
Mlada žena, zamotana u maramu, zamišljena, s prstima preko usana da utiša decu, u torbi na leđima nosi dvogodišnjeg dečaka, a za ruku, kroz bespuće, vodi četvorogodišnju devojčicu.
Majka se zvala Milica, a deca Branko i Dragica, iz kozaračkog sela Komlenac. Majke nema još od 1949. godine, Dragice, koja je bila težak srčani bolesnik, od 1984, a Branko Tepić (80), penzioner, danas živi u selu Paukova, 30 kilometara od Siska. Njegov dom jedan je od šest preostalih u kojima žive srpski povratnici u selu. Nekada ih je bilo 70.
– Ime nosim po ocu Branku, koji se priključio partizanima odmah na početku ustanka 1941. i bio je u brigadi čuvenog dr Mladena Stojanovića. Švabe su ga brzo uhvatile i njih petoricu obesili za primer nasred Bosanske Dubice. Visili su osam dana, dok nisu dozvolili da ih sahrane. Ime mog oca urezano je na spomeniku, na Kozari. Majka je tad bila trudna, ja se još nisam rodio, a rođen sam u zbegu, pa nit je otac video mene, nit sam ja ikad video njega. Zato nosim njegovo ime – priča naš sagovornik.
Kaže, on se, jer je bio vrlo mali, ničega ne seća, ali su mu majka i sestra prepričavale te grozne, stravične dane. Majka je, posle ofanzive, do kraja rata, više od dve godine lutala Kozarom, kao i većina naroda. Svako selo imalo je „svoj“ deo planine i tu su kopali zemunice.
– A majka je imala nas dvoje malih, koji smo stalno plakali. Zato se nigde nije zadržavala, da ne odamo sakriven narod. Lutali smo tako, ljudi su nam davali hranu i vodu, ali smo spavali na otvorenom, pod bukvama. Majka je, pored mene, na leđima vukla i zavežljaj sa šerpom. Kad naiđemo na zgodno mesto, ona zapali vatru, skuva nam nešto što je dobila, odmorimo se, ugasi vatru i nastavljamo dalje. Stalno smo bežali pred Nemcima i ustašama – kaže Tepić.
Fotografija čuvenog partizanskog umetnika, sina ruskih emigranata, Žorža Skrigina, nastala je kod Knežopolja, u Potkozarju, 1944. Tepić priča da je Skrigin pitao njegovu majku kuda ide, a ova je uzvratila:
– Da nije njih dvoje, znala bih kuda idem! Ovako, mali su, moram da ih pazim.
Posle rata vratili su se u svoje selo. Njihova kuća jedina nije bila srušena. Okupatori su je palili, ali se sama ugasila, pa su se posle tu skrivali i Nemci i partizani kad pada kiša. Majka je naglo obolela 1949. od upale pluća i umrla, baš kada je planirala da zida novu kuću i kad je Branko trebalo da krene u prvi razred. Deca su onda prešla kod ujaka, u Dubicu. Sestra se udala sa 19 i ostala na selu, dok je Branko iskoristio stipendiju deteta palog borca i završio osnovnu, srednju i višu školu. Bio je nastavnik biologije i hemije u selu Mala Gradiška, a zatim je 20 godina radio kao rukovodilac poljoprivrednog pogona Industrije mesa „Gavrilović“. Odatle je otišao u penziju.
Sve do 1991. živeo je sa porodicom u Sisku, a onda su izbegli u vikendicu, koja mu je danas dom.
– Imali smo stanarsko pravo na tom stanu u Sisku, ali nismo stigli da ga otkupimo kada je počeo rat – priča Tepić.
– Posle smo pokušali da ga povratimo, vodili smo čak i sudski spor, ali uzalud. Iz Hrvatske smo izbegli 1995, kad je počela „Oluja“, i prešli kod sina u Bosansku Gradišku.
Vratili smo se žena i ja tri godine kasnije, ali u ovo selo. Ured za obnovu i smeštaj prognanika i povratnika ponudio je da nam, umesto stana, renovira vikendicu. Pare su dobili iz međunarodnih donacija, međutim, do danas od renoviranja nije bilo ništa.
Kažu, novac su morali da iskoriste za otklanjanje posledica zemljotresa.
Pre tri godine Tepić je ostao i bez supruge, od tada živi sam.
– Ovde, u Hrvatskoj, mediji ne pominju ni Kozaru, ni šta su tamo radile ustaše. I u školi jedva da nešto uče o NOB. Ni u vreme dok sam radio u prosveti, ovde se nije mnogo pažnje posvećivalo tome. Ali smo mi, nastavnici, svake godine vodili decu u Jasenovac i sa nama jednog meštanina, koji je preživeo taj pakao, da im priča. Uskoro, nažalost, više neće biti svedoka – kaže Branko Tepić.
SRODSTVO ZA MAJOROM TEPIĆEM
BRANKO je u srodstvu sa poslednjim zvaničnim Narodnim herojem Jugoslavije, majorom Milanom Tepićem. Kaže, „braća treće koleno“. Major Tepić je 1991. godine digao u vazduh minirano skladište municije bjelovarske kasarne, da ne bi palo u ruke hrvatskom Zboru narodne garde (ZNG). Pored majora, u eksploziji je poginulo 11 hrvatskih boraca i vojnik JNA Stojadin Mirković koji je prethodno smrtno pogođen.
– Bio sam na sahrani Milanovog oca u Komlencu. Milanova grobnica je prazna, on leži negde na zagrebačkom groblju, ne daju njegovo telo. Za njih je zločinac – kaže Tepić.
Izvor: novosti.rs Objavljeno: 5. 7. 2022.
