Пише: Бранко Милановић
Ако бисмо морали да саставимо најсажетију могућу дефиницију неолибералне глобализације на основу тога како су је доживљавале западне елите у периоду од око четрдесет година, од раних 80-их прошлог века до 20-их година овог века, могли бисмо рећи да су је покретале две идеје: космополитизам и конкуренција.
Космополитизам је неолиберална идеја из времена Колоквијума Валтера Липпмана 30-их година у Паризу и ране фазе друштва Монт Пелерин, као што је лепо описано у књизи Квина Слободиана Глобалисти: крај империје и рађање неолиберализма. Космополитизам подразумева да је аналитички посматрано сваки појединац на земаљској кугли једнако важан и једнако способан за економско напредовање, ако му се осигурају оптимални економски услови, као што су неповредивост приватне имовине, слобода трговања, ниски порези и „прихватљиво спровођење закона“. Бесмртним речима Адама Смита, није потребно готово ништа више да се у људима пробуди свима нама својствена жеља да „побољшамо сопствени живот“ и да свет достигне незапамћене нивое просперитета. Космополитизам и интернационализам су политичке идеје на којима је изграђен неолиберални свет у ком се од националних влада очекује да се повуку на маргину и дају појединцима слободу да следе личне интересе. То је, у идеалном случају, свет мале или готово невидљиве државне управе. Неолибералним језиком речено, „империјум“, то јест, заставе, химне, језике и остале ознаке националне припадности треба препустити политичарима (и бирачима, ако желе да гласају), да би стварни свет „доминијума“ опстао као свет слободног кретања робе, капитала, технологија, па чак и људи.
Да би космополитизам произвео глобално богатство и просперитет потребна је конкуренција. Не само да се људима мора допустити да се надмећу једни с другима (или једни против других), без обазирања на националне границе, него их треба стимулисати да се такмиче и тако што ће показивати сва она добра која би могла бити њихова, уз друштвено одобравање које следи ако у том такмичењу победе.
Конкуренција је осигурала глобални раст: од 1980. до 2020-21. просечан светски БДП по глави становника више се него удвостручио, са 7.700 долара (у међународним или ППП доларима 2005) у тренутку пада Берлинског зида на готово 17.000 долара на почетку пандемије ковида. То је просечна светска годишња стопа раста од 2,1% по глави становника. (То се догодило упркос расту светске популације са 4,4 милијарде 1980. на 8 милијарди данас.) Више него удвостручен доходак по глави становника у комбинацији с готово удвострученом светском популацијом значи да се у ери неолибералне глобализације укупна количина добара и услуга произведених у свету учетворостручила.
Али та „анонимизована“ стопа раста, достигнута углавном захваљујући високим стопама раста азијских земаља, а посебно Кине, није била од користи неолибералима у богатим земљама на терену унутрашње политике. Показало се да је на домаћем терену глобална стопа раста од 2,5 одсто мање важна од податка да је у Сједињеним Државама и већини богатих западних земаља за већину становништва реална стопа раста (прилагођена за инфлацију) била око 1 одсто годишње, док су приходи богатих расли два до три пута брже. Штавише, као што показује слика у наставку, неолиберални период (који почиње мандатом председника Роналда Регана) био је веома наклоњен богатима, не само утолико што су њихови приходи расли брже од прихода средње класе и сиромашних, него и зато што је довео до општег успоравања раста у односу на претходни период. Заправо, у свакој тачки расподеле дохотка у Сједињеним Државама, осим на самом врху, раст у неолибералној ери је био слабији него током претходне деценије и по.
Свет је бар неко време изгледао као да је постао једно, подељен не границама националних држава, расе или пола, већ разликама у способностима, вештинама и раду. Никада остварени идеал неолибералне глобализације је свет без граница, испуњен појединцима преданим надметању, чије су амбиције додатно стимулисане могућношћу да комуницирају с било којим делом света и открију шта потенцијални конкуренти спремају и како то да предупреде.
Те две одлике – космополитизам и конкуренција – атрактивне по себи, довеле су до слома неолибералне глобализације.
Космополитизам се разбио о националне политичке границе. Вишак конкуренције створио је свет похлепе, аморалности и комерцијализације свих човекових активности, чак и оних које су некада сматране за најприватније. У основи је запретио да ће породицу учинити сувишном.
Победници неолибералне глобализације у богатим земљама, инспирисани космополитизмом који су сматрали врлином (што их је ослободило отровног национализма), брзо су закључили не само да благостање њихових мање успешних сународника нема ништа већи значај од благостања било ког странца, него и да њихова неуспешност у том отвореном надметању указује на неки људски или морални недостатак. Бити економски успешан значи бити честит човек или, као што је рекао Денг Сјаопинг, чији се успон на власт готово савршено поклапа са успоном Маргарет Тачер и Роналда Регана, „величанствено је бити богат“.
Међутим, политички систем је организован и функционише у границама националних држава. Мање успешни сународници су се осећали занемарено и одбачено. Није им се допадало како их третирају. Спремност и жељу богатих да улажу у далеке земље доживели су као окрутност према домаћим радницима. Обећања отварања нових радних места која ће заменити она угашена јефтинијим увозом или онлајн радом у иностранству тешко су се остваривала. Настало незадовољство изазвало је политичке турбуленције у најбогатијим демократијама. Глобална (или тачније западна) финансијска криза 2007-08. учинила је да све оно што се пре тога само наслућивало или се није чинило политички релевантним постане више него очигледно и јасно. Богати нимало не маре за оне који су остали у прашини, а када је рачун за кризу стигао на наплату, побринули су се да га плати неко други.
Незадовољници који су у прошлости могли да бирају између екстремне левице и екстремне деснице, као у доба Велике депресије 30-их година, данас имају много скромнији избор. Левичарске партије су углавном већ дискредитоване неуспехом „стварно постојећег социјализма“ или зато што су због политика трећег пута виђене као саучесници странака десног центра у промовисању неолибералне глобализације која је разочарала радничку и средњу класу на западу. И заиста, врхунац неолибералне глобализације поклапа се с владавином формално левичарских влада Била Клинтона у Сједињеним Државама, Тонија Блера у Великој Британији и Франсое Митеранда у Француској. Разочаране масе су се окренуле десничарским странкама које су понудиле националну солидарност, укидање једнаког третмана домаћег становништва и досељеника, заустављање миграције, па у тренуцима највећег полета чак и повратак радних места на крилима нове индустријализације. Зато је неолибералну глобализацију у међународним односима све више потискивао нео-меркантилизам који прибегава економској принуди, конфисковању стране имовине, забранама увоза и неуобичајеним царинским политикама, не би ли тако смањио или бар контролисао слободан прилив роба и услуга. Најлакше је било зауставити слободан проток радне снаге јер је популарност такве политике била незнатна чак и на врхунцу неолибералне глобализације.
Приказ књиге Мирослава Јовановића и Данијеле Деспотовић – „(Де)глобализација светске економије“
Конкуренција која не познаје границе и временске зоне – као други део неолибералне једначине – успела је да захваљујући техничким иновацијама створи свет у ком су наши домови, аутомобили и кућни послови, од кувања до бриге о старима или чувања беба и кућних љубимаца, „препуштени“ управо оним људима који остали без сталног запослења и тако постали део класе незадовољника. Жеља за „величином“, то јест богатством, избрисала је моралне норме које су друштва и породице држале на окупу. Та перципирана аморалност допринела је даљем снажењу антисистемских десничарских странака. Оне су ојачале не само обећавањем повратка изгубљених радних места, већ и обећањима повратка самопоштовања, повратка традиционалним вредностима – онима које су вероватно биле више традиционалне него стварне чак и на свом врхунцу.
Као у грчкој трагедији, оне одлике које је неолиберална глобализација славила и које су јој донеле вишедеценијски успех донеле су и њен неизбежни пад услед унутрашњих политичких турбуленција, одустајања од космополитизма и подизања заштитних баријера за увоз роба и људи. Најкраће речено, неолиберализам је замењен меркантилизмом и засад неуспешним покушајима повратка у неки традиционалнији свет.
Извор: Пешчаник
