Пише: Бранко Милановић
(Нећу наводити никакве цитате у овом чланку јер ово није академски рад. Штавише, пошто је тема огромна и о њој се из више углова већ писало, свако цитирање би једноставно отворило питање зашто су цитирани неки аутори, а не неки други. Дакле, ово је само лични став – а, као што знамо, појединци нису битни.)
Постоје два проблема са источноевропским интелектуалним елитама. То су: национализам и парохијалност.
Да би се разумели национализми источноевропских елита (у множини) потребно је погледати новију историју. Под „новијом“ мислим на претходна два до три века. Источна Европа је била терен империјалне борбе. Империје су често успешно апсорбовале домаће елите, али са све већом писменошћу, урбанизацијом и већим уделом интелектуалаца у локалном становништву, елите су се окренуле дефинисању „нације“. Ово је био део паневропског романтичарског покрета. Интелектуалне елите су почеле да проучавају локалне обичаје, поезију, народне игре, затим су се окренуле кодификацији и стандардизацији језика и прешле на претензије на национално самоопредељење.
У зависности од тога које империје су били део, национализам елите био је антируски, антиосмански, антиаустријски и антинемачки. У неким случајевима (попут Пољске) истовремено је био усмерен против све три. Национализам је подстакао све устанке 19. века: српски, грчки, а касније бугарски и албански против Османлија, пољски против Руског царства, хрватски против Мађара, мађарски против Аустријанаца.
После Версајског мировног уговора, чинило се да су циљеви елита испуњени: четири империјалне силе су се распале. Али то је био илузоран успех за националистичке елите чији је циљ увек био да стопостотно обухвате своју нацију (која је сама по себи могла бити широко дефинисана) унутар својих граница, чак и ако се мислило на укључивање других народа који су, са своје стране, желели да стопостотно укључе своју нацију у својим границама.
Тако су крај царстава наследили међунационални конфликти у земљама које су биле састављене од више нација (Краљевина Југославија и Чехословачка), или су садржавале значајне мањине (Пољска и Румунија); или су неке остале са осећајем националне ускраћености управо зато што су њене границе укључивали много мање од 100% њене нације (Мађарска).
Такве елите су идеолошки биле веома блиске фашизму и није чудно да је подршка коју су нацисти уживали у Источној Европи била значајна, а места где нису уживали подршку биле су земље у којима су нацисти планирали да униште локалне елите. Стога су се елите морале окренути против њих.
У свим случајевима, националистичке елите су тражиле подршку Запада. Понекад би је добиле, као када су главне западне силе (Уједињено Краљевство и Француска) имале интерес да распарчају царства (од 1916. надаље у погледу Аустроугарске), или када су покушавале да их обуздају из идеолошких разлога (као што је случај са Совјетским Савезом), или из чисто војних разлога (Француска у односу на Немачку између два светска рата). У другим случајевима, подршка није дошла, а земљама су трговале велике силе у Версају и Јалти. Али то није спречило елите да у свом саморазумевању верују да су браниоци „западне цивилизације“. У зависности од услова, бранили су је (или „бранили“) од комунизма, руског азијатизма, турских Османлија, или од оних за кога је националистичка интелигенција мислила да је културно мање напредан од њих самих и њихове сопствене нације.
Комунистичка владавина која је у многе земље дошла са совјетском армијом, учинила је да национализам оде у илегалу. Више се није толерисао. Али он је наставио да постоји, а како је комунистички стисак попуштао и његов економски неуспех постајао очигледнији, подземне воде национализма прерасле су у бујицу. Та бујица је разнела све пред собом у револуцијама 1989-90. Револуције су сами учесници и западне елите тумачили као револуцију либерализма. У стварности, то су биле револуције национализма и самоопредељења усмерене против империјалне силе, Совјетског Савеза (поистовећеног са Русијом). Пошто су револуције 1989-90. одједном добиле широку подршку народа, било их је лако прогласити револуцијама демократије, а не национализма. То је било посебно лако у земљама без етничких мањина или „других“. Али тамо где то није био случај, то је водило до насилног сукоба: до распада Југославије и Совјетског Савеза. Његово актуелно и најкрвавије поглавље се сада пише у рату између две најважније државе наследнице СССР-а: у сукобу од којег се страховало још у време Беловешког споразума, али се надало да ће се некако избећи.
Источноевропски национализми увек дефинишу себе као „еманципаторске“ и „либералне“ када су у питању односи са јачим силама, док се, када дођу на власт, у односу на оне који су слабији или мање бројни понашају империјално, репродукујући исте оне особине према којима су критични у другим случајевима.
Национализам је, није изненађујуће, праћен парохијалношћу. Када се родио источноевропски национализам у његовој модерној верзији, занимао га је само европски однос снага, јер је (Западна) Европа тада доминирала светом и писала правила. Током комунистичког периода, интересовање и поштовање проширили су се од Западне Европе до Сједињених Држава. САД су увек биле привлачније источноевропским националистима него европске силе јер су биле даље и историјски нису имале никакав посебан интерес нити претензије на Источну Европу. За Американце, Источна Европа је постојала само као добављач јефтине имигрантске радне снаге. Тако су, из разлога америчке историјске незаинтересованости, њене економске и политичке тежине, и антагонистичке улоге у односу на Совјетски Савез, САД постале идеалан савезник.
Ово је ишло руку под руку са игнорисањем остатка света. За источноевропске интелектуалне елите, деколонизација, рат у Вијетнаму, Мосадек, Аљенде, Мао и успон Кине, индијска несврстаност, Г77, Бандунг се никада нису догодили. Ниво незаинтересованости за око две трећине света, а на моменте и ароганције, у последњих тридесетак година је погоршан чланством у Европској унији које је давало елитама, које су увек патиле од комплекса инфериорности, осећај коначне припадности Западу. Као у шаљивој мапи света коју је објавио „Њујоркер“, где се остатак света, посматран са Менхетна, скупља у микроскопску тачку, за источноевропске интелектуалне елите свет постоји само северозападно од места где год да оне живе.
Овај посебан образац размишљања елита отвара вероватно нерешив проблем за руску интелектуалну елиту. Она дели, захваљујући свом антикомунизму, и упркос империјалном бекграунду, многе карактеристике источноевропских елита. Али пошто су источноевропске елите антируске, њих две не могу коегзистирати у хармонији. Руска прозападна елита се налази на ничијој земљи. Не може наићи на било какву наклоност међу источноевропским елитама, нити међу западним елитама, јер оне подржавају Источну Европу. Пошто су национализам и мржња према другоме главне компоненте погледа источноевропских елита на свет, једини начин да руска либерална елита буде прихваћена као „западна“ био би мржња према неком источнијем од себе. А таквог нема.
Руска елита се тако налази интелектуално (и у смислу наклоности) изолована. Њени припадници могу да понуди баналне тачке либерализма, али им нико не верује. Или могу, као што се чини да многи раде, да се врате империјализму и измисле фикцију евроазијатизма која им даје посебно место у свету у коме им није потребно признање западноевропских и источноевропских елита. У оба случаја, исход је страшан.
