Пише: Бранко Милановић
Биографија Џона Мејнарда Кејнса коју је под насловом „Цена мира“ написао Зекери Картера није типична биографија. Почиње у лето 1914, када Кејнс има 31 годину и ради на спречавању банкарске кризе у Енглеској након Сарајевског атентата и скоро извесног клизања Европе у рат. Завршава се дуго након Кејнсове смрти 1946, јер покрива и успон кејнзијанизма у Сједињеним Државама. Кејнсова постхумна слава је далеко премашила не безначајну славу коју је стекао за живота. То је било могуће захваљујући усвајању његове политике у Америци.
Картерово продужено гледиште, далеко иза Кејнсовог физичког краја, добрано је оправдано. Да није било Велике депресије и Њу Дила, Кејнсов утицај, чак и под претпоставком да би написао Општу теорију, био би ограничен. Упркос бројним политичким везама, он није био баш неки политички пророк у својој земљи. Али са Њу Дилом и Рузвелтовом политиком његова слава је осигурана. У ствари, Френклин Делано Рузвелт је играо за Кејнcа исту улогу коју је Лењин играо за Маркса. Без политичара, и Маркс и Кејнс би били умерено познати политички економисти, агитатори и памфлетисти. Али када су њихове теорије усвојили будући моћници (у случају Кејнcа то се протеже све до Регана), њихова судбина је оправдала Кејнсов став о вредности идеја, изражен на крају Опште теорије: „Практични људи, који верују да су прилично изузети од било каквог интелектуалног утицаја, обично су робови неког преминулог економисте.“
Чак и ако Картер то не прецизира, књига наглашава фундаменталну филозофску некомпатибилност између Кејнcа и Аустријанаца попут Хајека и Мизеса. (Обојица немају скоро никакву улогу у књизи, али некомпатибилност Кејнcа и Аустријанаца, а касније и Друштва „Мон Пелерен“ и неолиберала, фундаментална је за разумевање Кејнcа.) Некомпатибилност је заснована на разлици у системима вредности. За Хајека је економски механизам laissez-faire био вредност по себи. Слобода трговине, запошљавања и отпуштања и светиња приватне својине биле су вредности као такве, независно од последица до којих доводе. Заиста, Хајек и Мизес су веровали да ће већи приходи довести и до веће среће, али чак и кад нису – а често су доводили до монопола и монопсоније, депресије и незапослености, политичке корупције и друштвене стратификације – још их је требало бранити јер су као такви били вредни. Ово је за Хајека била слобода.
Али не и за Кејнcа. Економска активност за Кејнcа – било да је реч о слободној трговини или диригованој трговини под контролом владе или о било чему другом – није била вредност сама по себи. То је био алат. Економске политике, па чак и економски напредак, били су само оруђе које је требало да донесе човечанству крај оскудице и опште обиље. Изобиље је било циљ јер само у условима када материјална добра престану да буду битна можемо да се посветимо финијим стварима у животу: писању романа, одласку у оперу, гледању филмова или писању стихова. Циљ економије је био да превазиђе саму себе. Што је економија успешнија, то нам је мање потребна. Коначан успех економије као науке је када она постане сувишна, када друштво, попут воза који се котрља по унапред постављеном колосеку, ствара раскош глатко, без напора, а да то мало ко и примећује. Небитност економије нам омогућава да се посветимо стварима које су заиста важне у људском животу: лепоти, учењу, уметности и науци.
Стога је циљ сваке економије за Кејнса био да превазиђе саму себе. Овај поглед на свет Хајеку је потпуно стран. Ако је економска наука само оруђе, а тај алат је ефикаснији када га користи држава, нека буде тако; ако се приватни капиталисти боље сналазе, нека им буде отворено поље. Из овога произилази Кејнсов изузетан недостатак догматског духа. Економија се оцењује на основу њених резултата, а не на основу њене унутрашње доследности.
Кејнс је са изузетном лакоћом могао да се креће између различитих економских позиција којих се држао током живота само захваљујући томе што је његова звезда водиља била изобиље. Подржавао је слободну трговину, laissez-faire и златни стандард када је сматрао да је то најбоља комбинација за цивилизован живот, али је подједнако подржавао државне инвестиције, „еутаназију рентe“ и високе царине када је сматрао да су такве политике најефикасније. Оно што је карактерисало Кејнcа била је изузетна флексибилност у погледу политике, и подједнако изузетна фиксација на крајњи циљ.
Док су Аустријанци били догматични, он је био флексибилан, али његова флексибилност није произилазила из сумње у сврху или превртљивости. Он је произашао из погледа на економију као на средство за постизање „доброг живота“.
Исказано марксистичким терминима, циљ је био „улазак“ у „царство слободе“. Постоји велика сличност између Кејнсовог описа друштва после оскудице у Економским могућностима за наше унуке написаног 1936. и Марксове Немачке идеологије написане век раније, али објављене тек 1932. у Москви. (Немачка идеологија Кејнсу није била позната.) Обојица су мислили да права слобода почиње када се заврши мукотрпна подела рада и робовање Мамону.
Кејнс каже: „Они који напорно и сврсисходно ‘праве паре’ могу све нас да са собом поведу у крило економског изобиља. Али само они народи који могу да се одрже у животу и култивишу се до потпунијег савршенства уметности самог живота, и који се не продају за животна средства, моћи ће да уживају у изобиљу када оно дође.“
Маркс каже: „Тамо где нико нема један искључиви круг делатности, већ се може усавршавати у било којој грани, друштво регулише општу производњу и управо тиме ми омогућава да данас чиним ово а сутра оно; да ујутру ловим, после подне пецам, увече се бавим сточарством и после јела критикујем – како год ми је воља – а да не постанем ловац, рибар, пастир или критичар.“
Престанак нашег робовања Мамону није могућ све док сви нисмо довољно богати или барем довољно задовољни оним што имамо да бисмо могли да радимо само минималну количину времена, а остатак проведемо у много већим и забавнијим активностима.
Кејнсов живот је илустрација како би тај бољи, величанственији живот требало да изгледа. Био је ликовни критичар, државни службеник, новинар, статистичар, креатор међународних организација и њихов најжешћи критичар, мецена уметности, академски економиста, берзијанац, социјалиста, есејиста и на крају аутор Опште теорије. Мали људи би га могли назвати сваштарем, али он је у ствари био ренесансни човек који је мислио да човечанство никада неће бити слободно док свако не буде могао себи да приушти живот налик оном који је имао среће да сам живи.
Извор: РТС ОКО
