Piše: Branko Ćopić
Sjedimo nedjeljom, negdje oko sat-dva poslije ručka, nas desetak pod lipama ispred Trivunove birtije. Tu smo ti, dragosti moja, ja, Bajtrak, Mićan Railić, stric Mića, Perkan Boltić, nekakvi odozgo s Kozina i još – bogami, ne znam koji ono još biše s nama. Upeklo sunce ko što samo bog i njegova milost hoće, gaču oko bunara u avliji guske, muva se pod orahom Trivunovo paripče, privezano za ispregnuta kola, a mi se protežemo i zijevamo na onim klupama, niko ništa ne pije (nema se zašto); razgovor se ispreda lijen i iskidan. Bajtraku se svaki čas podriguje, a on poslije toga sjetno uzdahne i na sav glas hvali Vasukin grah:
‒ Dobar, braćo, gra’ u ovoga moga gazde, lijepo onaj bijeli, pa kad se dobro svari, raskoka se sve-sve’dio kô ku’ruzi buljači … Hut!… o, rođeni moj Vasuka, dobra u tebe gra’…
A Trivica nas sasvim zaboravio, kô da mu i nijesmo gosti i mušterije. Prislonio se on u hlad kod vrata od štale pa se nešto sašaptava i smije sa Simicom Džakulom. A Simica pod rukom drži golemu bijelu misiraču (vrag zna odakle mu u ovo doba godine), miluje je desnom rukom i sve se nešto umiljava oko Trive:
‒ Srećico moja, mogô bi ti ’vako đekada da navratiš gore kod mene na čast. Odavna te nema. A nepggo sam ti i dužan od lani…
U neke tek, odozdo od zadruge, pomoli se i Martin Peulić. Praši odozdo uz put razgaženim oputnjacima i maše nekakvom šljakom. Nakrivio se pggrkljast, dugačak i mršav, kao da se na panti sušio. Na njemu nekakva klempava slamna šeširina. A mi se taman podbočili na šljake pa slušamo što nam stric Mića pripovijeda o nekakvom starom Bosancu kako je pušeći progorio tur.
‒ Druže, u onije starinskije čakšira bila golema turina, kuja bi se u njemu oštenila, a moj ti Glišan uvalio u luletinu ugljen kolik šaka. Kad malo poslije, zasmrđe nešto ko kad krpa gori …
‒ Pomozi bog, ljudi, ‒ izbaci zadihano Martin, sjede na kraj klupe i rukavom stade da briše oznojeno čelo.
‒ Bog pomogô, Martine, bog, ‒ dočekasmo svi mi radosno. Već znamo, Martin ti uvijek donese nekakvih novosti; a kad ih baš i nema, on će već nešto i sam iz- misliti.
Utihnuli smo i čekamo šta će Martin da započne. Oko nas lijeno prozuji poneka muva. Sa Crkvine se neko razglavio i nešto viče, ali nas mrzi da izvirimo i osluhnemo šta on to odozgo zjali.
‒ Moj brate, ne znate vi sinoćke sa mnom toga posla i predačine započe Martin ‒ kad ja sinoćke ostado’ živ, čuješ li, striče Mića, kad ja sinoćke nijesam na- belajisô, živiću, vala, sto godina.
‒ Ama šta je to bilo s tobom, Martine, pobogu brate, deder pripovijedaj. Eto, mi vođe već odavna sjedimo, a niko ništa o tome ne kazuje.
‒ Đavole, đavole, na te vavijek natrče nekakva napast i slaboća.
‒ I to još kakva napast, satrô je časni krst i sveta današnja neđelja… Moj brate, vraćam ti se ja sinoćke odozdo od onoga našeg poredovničkog mlina, popravljô sam nešto jažu, provalila se bila taman više one Đukanove barice, pa, znaš, kre- nem onijem putem kroza šumu. Istina, podobro se smrklo, osobito u onome dolje klancu, ali vi, vala bogu, znate mene: meni sve’dno ‒ bio mrak, bio dan, ja se ne bojim. Dao mi zar bog nekakvu krabrost, šta li. Prebacio ja motiku preko ramena pa sve idem odozdo uz onaj put, idem, ništa se i ne nadam. Kad odjednom, slu šaj striče Mića, kad odjednom, žalosna ti majka, zastado’ ja i stado’ nešto sluktiti. Viđo’ ja, Časnije mi Veriga, da se nijesam prevario. Jest, jest, dobro sam baš čuo, imam ti ja tanke uši .. .
‒ Ama što to, Martine, krsta ti, kazivaj, ja se već o’ladio ‒ prižuruje ga Mićan Railić, a mi svi istegli vratove i slušamo ga, živi se ne činimo. I, bogami, i nama nešto nelagodno oko srca i čisto nam drago što je dan i što su tu toliki ljudi.
‒ Držim ja, moj brate, onu svoju motiku pa stojim i sve sluktim, kadli odozgo niz put nešto, jadan ti bog, bakti, pa bakti, bakti, bakti. . . Bi rekô čo’ek, ne ide na nogama neg na balvanima. Viđo’ ja odma’, ljudi moji, da ono nije nikakva zemljana sila, nego nešto s one strane . . .
‒ Očuvaj nas, bože, svake slaboće i nesretluka! ‒ skrušeno uzdiše i krsti se Bajtrak.
‒ Slušaj ti, moj brate, šta će sad biti. Nijesam ja još čestito ni došô k sebi, kadli odozgo nešto zatutnja i zazveketa, zgrominja se odozgo nešto kolik evo ova Trivičina ku’ruzana, pa pravo na me. Šta ćeš sad, Martine, žalosna ti majka. Viđe’ ja, bo’me, da sam propô ako ne bude kakve pomoći od božestva. Te ti ja spomenu boga i svetog Nikolu, krsnu slavu moju, prekrsti se, zgrabi’ motiku pa po onoj nečastivoj sili: ožeži, ožeži, ovuda oću, ovuda neću. Moj brate, zveči ono i rgeće kô da dereš maljem u praznu kacu, a ona se nečista napast prope na vr’-vrške bukve i zgrominja se nekuda dolje niza šumu prema jaži. Viđe’ ja ponovo da je to nekakvo đavolsko maslo, jer đavoli, daleko im kuća, obnoć najvole da ’odaju oko mlinskije jaža i oko groblja i raskršća. Te ti ja onda ondale krenem i jedva, ni živ ni mrtav, stignem do kuće.
‒ Pa vidite, braćo. I sve je to, držim ja, zbog nekakvog mog pregrješenija. Ma, sve mi se čini, otkad ono uze’ jedan naramak sijena s košanice one sirote Stevanije Balaćeve, otada nešto i ružno sanjam i sve mi ide nekako sneruke. I eto, pošô sam, idem odma’ da joj sve kažem. I sijena ću joj dvostruko vratiti. E, zbogom, ljudi.
‒ Pošô zbogom, Martine brate, ‒ isprati ga Bajtrak glasom punim pobožne jeze.
I Martin taman zamiče gore uz put, kad se od Japre pomoli nekakav lončar. Goni pred sobom natovareno paripče. Nešto utučen i sjetan, pozdravi se s nama i odmah stade da se žali kako ga sinoć u šumi susreo nekakav čovjek i nizašta napao na njegovo paripče i polupao mu desetak lonaca, pa je sad siromah na šteti.
‒ A ja kad viđe’ kako on kidisa na paripa, lijepo se, ljudi, prepado pa se sakrijem za drvo dok mine napast. Šta znam, more biti da je lud čovjek.
Još nam se malo pojada, popi s nogu čokančić rakije i okrenu prema Šitima.
A mi se svi sneveselili. Nešto nam čisto krivo na lončara. Istom ti se javi Mićan Railić:
‒ Laže pas, nit ga je ko napao, nit mu je što bilo. To on, kao tobož, misli na našeg Martina.
‒ Laže, laže!
I baš nam nešto došlo golemo krivo što mu to sad nekako ispade da je naš Martin lagao. Ne, mi nećemo da u to vjerujemo. Ama o čemu bi mi onda, reci mi, ve- čerom, poslije rada, pričali da nije te njegove bitke s đavolima. Nit čo’ek čita no- vina, nit kud putuje, nit šta čuje o svijetu ‒ sve’dno kô marva. I sad da nam taj prokleti lončar ukrade i priču o đavolu ‒ ta crkô bi čovjek od čamotinje.
Da, da, sve je ono istina što je Martin kazivo ‒ uvjeravamo mi sami sebe, spotičući se u sutonu niz kvaran, prolokan put ‒ ima, brate, i đavola, i vukodlaka, i vještica, svačeg ima u pomrčini. Istina je da se naš Martin sinoćke tukô s đavolima. Ćaćin ga ćaća, ko mu ne bi vjerovao. Eto ti …
Izvor: Nova Zora
