Retki su pisci koji za života postanu deo kolektivnog pamćenja, a da pritom ostanu bliski i „običnom“ čitaocu i književnoj kritici. Takav je bio Branko Ćopić – autor čije su knjige obeležile generacije, čiji su junaci ušli u svakodnevni govor, a humor i toplina postali prepoznatljiv znak jedne književne epohe. U razgovoru novinara Mihaila Blečića objavljenom u NIN-ovom 725 broju, 29. novembra 1964, povodom tri decenije njegovog stvaralaštva, Ćopić se vraćao počecima, govorio o pisanju, popularnosti, ratu, humoru i nenapisanim knjigama koje je još nosio u sebi, te koji to pisci imaju posebno mesto u njegovoj biblioteci.
Pre trideset godina u literaturu je ušlo jedno novo ime – Branko Ćopić. Danas je Ćopić dospeo u fazu pune književne zrelosti: njegove knjige su veoma popularne, u knjižarama se pojavljuju njegova sabrana dela, prevodioci se često interesuju za njegovu literaturu. Može se pouzdano tvrditi da je Ćopić danas najpopularniji jugoslovenski pisac, njegova čitalačka publika je veoma brojna i verna.
Razgovor koji smo vodili sa istaknutim piscem vratio nas je odmah u prve dane njegovog spisateljskog rada.
Kog trenutka se najradije prisećate iz svog tridesetogodišnjeg rada?
Najradije se prisećam dana kada sam pokušavao da objavim svoju priču u „Politici“. Urednik Žika Milićević je bio veoma strog. A ja sam bio uporan. Stalno sam pisao, donosno mu priče, dok, konačno, nisam uspeo. Taj trenutak sam smatrao jednom velikom pobedom. Jer je to značilo, za ono vreme, početak ozbiljne književne afirmacije. To je bio i početak mog profesionalizma: od tada sam, tako reći stalno, živeo od svog književnog rada. I u radu sam bio profesionalac, jer sam uglavnom pisao pesme, priče, pozorišne komade i to mi je bilo glavno zanimanje.
Šta vas je odredilo kao pisca?
Urednik Žika Milićević je obećao da će mi svakog meseca objaviti po dve priče, naravno ukoliko one budu vredne. A ja sam se obavezao da ih napišem. Znao sam da imam otvorene stranice lista u kome mogu objaviti svoju prozu. A to je značilo veliki podstrek. Imao sam nekoliko drugova koji su takođe pisali za „Politiku“: Gojko Banović, Zija Dizdarević a kasnije i Mihailo Lalić. Sa njima sam pokatkad razgovarao o literaturi. Banović i ja smo se u ono vreme oduševljavali čitajući Andrića, Gorkog, Jesenjina, Krležu, Cankara.
Nisam se usuđivao da počnem da pišem humorističku prozu, iako sam čitao sve velike svetske humoriste. Prvi tekst ove vrste napisao sam tek posle rata. Za decu sam počeo pisati sa velikom tremom.
Ne bih vam znao pobliže reći šta me je odredilo kao pisca. Ali znam da su tome veoma mnogo doprinele Andrićeve pripovetke.
Smatraju vas najpopularnijim jugoslovenskim piscem. Recite nam: kako se postaje popularan?
Ako je tako kako vi kažete, onda je to verovatno zbog toga što pišem vrlo jednostavno, čitljivo, što polazim od situacija naših ljudi, njihove životne problematike, bliže istorije… I, verovatno zbog humorističkih elemenata, naročito narodnog humora kojim se rado služim. Ja sam u NOB-u mnogo pisao i to samo o revoluciji, što je veoma mnogo značilo za moju afirmaciju i posle rata. Pisao sam mnogo za decu, a naročito iz revolucije. Tako sam se nametnuo i kao školski pisac.
Vi ste kao pisac bili gotovo uvek prisutni u svom vremenu. A danas?
Danas bi se to moglo samo delimično odnositi na nekoliko mojih humorističkih pripovedaka, „Osmu ofanzivu“ i literaturu za decu. Još uvek u svojoj literature obrađujem revoluciju, a savremenu problematiku manje. Još nisam tako neposredno vezan za stvarnost kao pisac i ne reagujem tako neposredno.
A zašto?
Jer nisam iscrpeo ratne teme, to vrelo motiva i materijala. Osim toga, mnoge druge stvari nisu u meni potpuno sazrele.
U kojoj meri je savremeni pisac prisutan u svom vremenu?
Čim pišu, svi pisci su prisutni i angažovani, to znači da deluju i daju svom vremenu i njegovoj problematici svoj udeo. Piscu nije lako u ovom svetu…
Gotovo u svim umetnostima dešavaju se značajne promene, inovacije. A u književnosti? Može li ona zastareti?
Mislim da će književnost sačuvati svoje mesto mada će se morati lišiti jednog dela čitalačkog vremena koje joj je pripadalo. Svim tim novim prilikama moraće se prilagođavati. Možda neće više biti onih beskrajno dugih romana. Biće neophodno pisati sažetije jer novi čitalac nema suviše vremena.
Zašto nema ozbiljnog književnog humora kod nas?
U svetu je oduvek bilo malo humorista. Oni se mogu izbrojati na prste. O humoru se danas više govori i diskutuje nego ranije, ali se manje piše. Možda je to zato što je vreme mnogo ozbiljno i nema povoljne klime za smeh. U svakom slučaju, nešto smeta (izuzetak čine Poljaci koji neguju odličan humor). A možda nema humorista…
Zašto ste prestali da se bavite poezijom?
Mladi pisci počinju obično pisanjem pesama. Ja sam počeo prozom. Poezijom sam se bavio u ratu, jer je prihvatljivija i lakše dopire do masa, brže deluje. Posle sam se vratio svom najprirodnijem izrazu – prozi.
Branko Ćopić – smijeh sa očima tužnim
Ko su vaši junac? Gde ih obično nalazite?
To su ljudi s kojima sam se sretao, poznavao ih u detinjstvu, u ratu. Ponekad mi je i literatura pomogla da u sećanjima otkrijem nekog junaka, da se setim nekog koga sam sreo u životu.
Vi ste izrazito humorističko pero. Zašto se više ne posvetite pisanju humorističke literature?
Žao mi je što se više nisam bavio humorom. Voleo bih kad bih sledećih godina imao više raspoloženja i vremena za to. Mislim da je literatura za decu srodna humoru. Humoristi, ukoliko su pisali za decu, posmatrali su svet iz gotovo istog ugla i sa podjednako uspeha. Tven, Čapek, Zmaj, pa i Nušić kada je pisao za decu, imali su puno uspeha i kao dečji pisci. I humorista i dete svet uzimaju podjednako neozbiljno.
Nosite li u sebi neku nenapisanu knjigu?
Mislim da u sebi nosim nenapisan humoristički roman i komediju sa sličnim sadržajem. Zatim i nešto iz rata… Nosim u sebi neke motive za dečju literaturu kojih ću se kasnije prihvatiti…
Šta trenutno čitate?
Trenutno čitam stenografske beleške sa sudske rasprave o sarajevskom atentatu. Zatim, po peti put. „Dobrog vojnika Švejka“, „Zrelo doba“ Simon de Bovoar. Jedan epitet iz njene knjige podsetio me na neke događaje iz detinjstva: napisao sam jednu od najdražih pripovedaka „Bašta šljezove boje“. Ova priča je otvorila put seriji sličnih priča iz začaranog sveta detinjstva. Čitajući beleške o sarajevskom atentatu učinilo mi se da je velika šteta što niko nije ozbiljnije literarno doneo tu Bosnu iz Principovog vremena.
Vaše čitaoce će sigurno interesovati: Šta se uskoro može očekivati od vas kao autora ?
Sada, posle izlaska sabranih dela, dobro bi bilo da se odmorim. Sad sam već u prilici da pišem studioznije!
Koje knjige (pisci) zauzimaju prvih pet mesta u Vašoj biblioteci?
„Don Kihot“, jedna Čehovljeva knjiga „Dobri vojnik Švejk“, jedna Andrićeva knjiga, autobiografski romani Gorkog. Morao bih vam navesti još jednu, šestu knjigu: „Mrtve duše“ od Gogolja“.
Mihailo Blečić, arhiva NIN-a
Izvor: NIN
