Пише: Бранислав Предојевић
Након спектакуларног повратака некадашње глумачке звијезде Ке Хју Квана („Гуниси“, „Индијана Џонс 2“) у свијет глумачке А-продукције, улогом крунисаном „Оскаром“ за мушку споредну улогу у филму „Све у исто вријеме“, након три деценије таворења у другом ешалону филмске индустрије, у стварној животној причи која је надмашила сваку филмску фикцију, јасна је жеља продуцената да капитализују његову новостечену славу.
Проблем је што се у тој поплави интереса за улогама сад већ ветерана филмске индустрије, понекад деси одлична понуда попут серије „Локи“, али и прилично промашен пројекат попут његовог актуелног филма „Љубав боли“ („Love Hurts“), који се отворио у свјетским биоскопима за Дан заљубљених. Иако је на папиру идеја да се споји романтична комедија и акциони трилер дјеловала сасвим легитимно, посебно у свијетлу, сасвим солидне ауторске екипе која је стала иза исте, реализација је завршила у рутинерски снимљеном филму са врло мало креативног напретка вриједног пажње гледаоца. Иза филма је стајао искусни, акциони продуцент и режисер Дејвид Лич („Џон Вик“, „Атомска плавуша“…), акциона кореографија је дјело култне компаније „87 Норт“, а у режисерску столицу стао је ветеран координатора акције и борби Џонатан Еубенио („Дедпул 2“, „Каскадер“). У главним улогама осим Квана је такође оскаровка Аријана Дебозе („Прича са западне стране“), док споредне имају Шон Остин (уз симпатично уједињење звијезда „Гуниса“), харизматични Данијел Ву и духовити Мустафа Шакир. Међутим, филм без обзира на импресивну звучност имена, није одмакао далеко од потенцијала, прије свега, због тога што је у старту имао конфузну и прекомпликовану причу, а што је за овај профил филмова кобна грешка.
Довољно је погледати било који филм Џеки Чена (о чијем је очигледном утицају овдје сувишно причати) или још боље култни класик Кирка Вонга „Фатална отмица“ из 1998. године, да буде јасно да у оваквој жанровској комбинацији прича мора бити једноставна праволинијска веза између двије акционе сцене, а остатак попуњавања радње почива на таленту, харизми и хемији главних звијезда. У овом случају проблем је што је заплет сценаристичке тројке (Метју Мареј, Џош Стодард и Лука Пасморео) о бившем убици кинеске мафије Марвину Гејблу (Кван), који је због емоција према својој жртви Роуз (Дебозе) одлучио да напусти свијет криминала и да живи сакривен иза маске љубазног трговца некретнинама док га прошлост не сустигне, претјерано конфузан, расплинут и недоречен по питању мјешања жанровских елемената.
Уз бројне хронолошке скокове, двоструку нарацију два главна лика и вишак ликова, распон између акционих сцена је, просто речено, постао превелик, а неувјерљиви дијалози и монолози те евидентно одсуство хемије између не помажу да се тај распон безболно издржи. Тачније речено, почиње да вас помало боли душа, али не због увјерљивости филмске љубави, већ због дужих момената досаде док чекате сјајно кореографисане и снимљене акционе сцене.
Колико се год Кван труди да увјерљиво дочара два лица своје личности, добрице из предграђа и окрутног убице из своје прошлости, његово залагање остаје узалудно, јер нити добија адекватну реакцију од своје партнерке, нити његова харизма може спасити банализовано написане моменте љубавне романсе. Да буде горе, ови пропусти се додатно истичу, увјерљивим наступима епизодиста попут Остина као каубојског трговца некретнинама, Шакира као поезији склоног плаћеног убице или Данијела Вуа, елегантог, смиреног мафијаша, који има склоност да у секунди, људе убија сламкама за чај!
И овај наративни поступак по принципу, мало топло (акција) – мало хладно (романтична комедија), дословно уништава било какав темпо филма, јер док дочекате завршни обрачун, у којем је јасно ко ће тријумфовати након прве акционе сцене на почетку филма, сморени сте због безбројних дигресија, развучених неакционих сцена и одсуства емоција главних протагониста, док је забава сведена на повремене глумачке узлете епизодиста, пар занимљивих омажа, у распону од Тарантина до поменутог Кирка Вонга, те неколико заиста спектакуларних акционих тренутака достојних репутације ауторске екипе потписане испод филма.
Са друге стране, јасно је да је поменута репутација мајстора акције дошла главе њежнијем жанровском сегменту филма у којима се ветерани филмских обрачуна нису баш најбоље снашли, створивши као финални резултат, да парафразирамо наслов једног сличног, али далеко успјешнијег покушаја жанровског укрштања, убицу премеканог срца, што је за тај посао, сигуран пут у пропаст.
Пише: Глас Српске
