Пише: Бранислав Јаковљевић
Само неколико дана пошто сам на овој платформи изнео тезу о приватизацији закона као основи рефеудализације, Уставни суд Србије потрудио се да ме исправи. Наизглед ниоткуд и неочекивано, утврдио је да одлука Владе Србије о заустављању пројекта „Јадар“ није у сагласности са Уставом и законом. Та пресуда иде наруку истој тој Влади, односно одређеној партији и њеним моћницима који су били на власти када је одлука донета и када је она укинута. Наивно је овде мислити о неофеудализму. Овом одлуком, своје мишиће показао је турбофеудализам. У Србији ће се копати литијум, ма шта о томе мислили њени грађани и грађанке.
Вратићу се Шекспиру, пошто је о њему било речи у претходном тексту. У Лондону елизабетанског доба, позоришта и судови били су многоструко испреплетани. Студенти права и судски приправници били су важан део публике у позориштима тог времена (The Theater, The Rose, The Globe). Нису само правници долазили у позориште већ су и позоришта одлазила њима: представе су често извођене у салама које су припадале удружењима правника (Inns of Court). Тако је забележено је да је 1594. највећа од ових асоцијација, Gray’s Inn, изабрала Шекспирову Комедију забуна за своје божићне светковине. Дакле, не треба да изненади податак да је током Шекспировог живота више од трећине комада извођених у Лондону садржало сцене суђења, а још и више правнике као драмске ликове, и помињања правних процедура и судова.
И поред те тесне повезаности ових двају важних институција енглеског друштва тог доба, Шекспир није имао лепих речи за правничку струку. Мера за меру и Млетачки трговац, његове две „правне драме“, односно комади у којима се кључне сцене одвијају пред судом, необично су суздржане у представљању ове институције. И у једној и у другој, судија је повучени и претежно неми арбитар. Може се рећи да се, нарочито у комаду Мера за меру, Шекспирово непоуздање у феудални правни систем огледа у његовом имплицитном позивању на једну вишу, иначе недостижну, правду. Узимајући новозаветну заповест „Не судите, и неће вам се судити“ за полазиште радње комада, Шекспир успоставља драмски механизам помоћу кога свачија недела сама излазе на светло дана, а злочинци сами себе инкриминишу. Друге изгледа и није било у једном поретку у коме је, како је писао Марк Блок, дељење правде постало „искључиви монопол племства“. Због тога не чуди да Шекспир, иако се често позивао на судство, није имао ништа похвално да каже о овој дубоко корумпираној бранши. Једна од најупечатљивијих реплика у Шекспировим комадима која се односи на правнике, уперена је директно против њих. У другом делу Хенрија VI, један од учесника побуне Џек Кејда узвикнуће: „The first thing we do, let’s kill all the lawyers!“ (Да се Ана Брнабић не би узнемирила, ово никако не може да се односи на „најбољег студента Правног факултета“).
Поред свих бројних референци на судство, ни један од Шекспирових комада не описује ситуацију разулареног феудализма у Србији као његова трагична поема The Rape of Lucrece. У преводу на српски Шекспирових Сабраних дела, наслов ове поеме сасвим је погрешно преиначен у „Отмица Лукреције“. Овде се не ради ни о каквој отмици, већ о једном од најпотреснијих описа бруталног сексуалног насиља који је књижевност овог доба успела да понуди. Као и у многим његовим драмским делима, Шекспир овде преузима један догађај из историје Рима, често помињан у хроникама и историјама које су се читале и препричавале у Енглеској 16. и 17. века. Ради се о случају из доба последњег римског краља Луција Тарквинија Охолог, чији је син Секст напаствовао супругу угледног Римљанина Колатина. Одбивши да живи са понижењем којем ју је насилник подвргао, Лукреција ножем пробада своје срце, а њено беживотно тело Колатин и његови савезници носе улицама Рима. То доводи до побуне грађана, свргавања охолог Тарквинија и успостављања републике.
У Шекспировој поеми нема места за суд и суђење. Ту једна радња следи другу, неумољивим и незаустављивим ритмом трагедије. Песник саосећа са жртвом, и то поеми даје не само њен трагични тон већ и јединствену перспективу према позицији насилника. Како објаснити пожуду некога ко све има, и може да добије све што пожели? Одакле потиче та неутољивост богатих и моћних? Шекспир њен извор проналази у једној посебној врсти сиромаштва богатих, коју он описује као „poor-rich“. Син краља Тарквинија Охолог је епитома те незајажљивости и халапљивости оних који све имају. Феудални односи помажу и омогућавају њихову грамзивост. У кључној строфи у којој описује Секстову необуздану пожуду, Шекспир наводи да он „заогрће свој груби грех плаштом отмености“. Ништа, каже Шекспир, њему није непримерено, а поглед оног који има све, ништа не може да задовољи („having all, all could not satify“), тако да „богати сиромах“ жели још, па „презасићен, он хоће још више“. Као и Фројд и Лакан доста после њега, Шекспир је знао да, када се отме контроли, пожуда нема граница. Као ни похлепа. Силовање Лукреције чини силоватеља још сиромашнијим него што је био („And lust, the thief, far poorer than before“).
Механизам „poor-rich“ покреће све Шекспирове хуље. Оно што Силовање Лукреције додаје делима као што су Ричард III и Магбет јесте чисто либидинална страна ове неутаживе глади моћника. Та беда, суштински недостатак, опустошеност насилника који пустоши све око себе, бриљантно је сажета у једном детаљу Ричарда III који се овог лета игра у Шекспировом Глобу. Овом приликом, поред редитељке Елие Вајл и главне глумице Мишел Тери, морам посебно да поменем дизајнер/ку Е. М. Пери и костимографкињу Александру Карибиан. У њиховој адаптацији одеће из елизабетанског доба, кеса у међуножју мушких трикоа („codpiece“), преображена је у мали кожни фалушчић. Управо празнина коју прикрива овај уздигнути дроњак покреће Ричарда. Овај сувоњави привезак разара Лејди Ен, и трује, убија и сакати све око себе. Он је фигура и израз оне вечито изгладнеле презасићености, која увек хоће још више, и више. Под условима захукталог турбофеудализма, питање више није да ли ће се копати литијум у западној Србији, већ која врста силовања долази после тога.
Извор: Пешчаник
