Пише: Ивана Матијевић
Данас, када цео свет живи у заносу да ће технологија и наука приуштити нешто боље, лепше и хуманије, ја као уметник путујем у супротном правцу такве врсте одговорности.
Живим у шуми и чујем јауке свог живог света као што су биљке, животиње, минерали и нико не одобрава путању и прогрес које нуди технологија, сем човека.
– Човек је постао заслепљено биће, а друштво је у једној врсти новог зајеба. На сцени су нове преваре и евидентно је да свет јури низ провалију, додајући гас, брзину и интензитет, и нико у овом тренутку нема одговор куда тај свет иде. Због тога верујем у истинску уметност, јасноћу филозофије и потенцијале човека да може пре свега индивидуално да пружи отпор и бунт према овако бездушном свету. У овом тренутку свет поседује све сем смисла… А човеку је потребан само смисао… Због тога ова изложба за назив има неологизам „Техноклизма“ што значи технолошка катаклизма – каже на почетку разговора за Данас Божидар Мандић, мултимедијални уметник, перформер, оснивач у нас јединствене еколошко-артистичке комуне Породице бистрих потока. Повод за разговор је његова изложба „Техноклизма“, којом се обележава 55 година уметниковог стваралаштва и рада Породице бистрих потока, и која до 4. децембра траје у Великој галерији новосадског Студентског културног центра. На изложби се могу видети најновији уметникови радови, као и неки од докумената и радова из историје Породице бистрих потока. Затварање ће у четвртак у 18 сати бити пропраћено перформансом трупе Породице бистрих потока, под називом „Урлик за епоху”.
За 55 година уметничког деловања шта се, укратко, променило од наступа на Трибини младих, преко оснивања Породице бистрих потока до данашњег дана у вашем раду?
– Готово сам остао исти јер већ и на тој изложби, коју је отворио Звонко Маковић, највећи хрватски историчар сувремене уметности, испољио сам рефлексну храброст и прво опажање да оно што стварам произилази из мог окружења и да је то мој уметнички идентитет. Тибор Варади, мој дугогодишњи ментор, касније је записао, када сам већ постао продуктивни стваралац, да Божидар Мандић износи свој поглед из шуме, као што је то некада чинио из аутомеханичарске радионице.
Дуг је пут и сагледавање ових 55 година, али могу да кажем да је цео био испуњен доследношћу и достојанством и да још нисам напустио своје комунитаристачке и уметничке идеале. А то су елементи интензивнији од арте повере па ја тај мој правац називам Најсиромашнија уметност. У свему видим уметничко дело, ако у њему препознам „биос“ јер моји експонати су жива бића.
Уопште 21. век је у великој мери назначио беживотно време, беживотног човека, беживотне потенцијале… којима ја покушавам да се супроставим једном малом утопијском тачком која се зове Породица бистрих потока, која траје пола века на планини Рудник. Из такве тачке емитујем своје позоришне представе, колумне (које сам између осталог 15 година продуковао у Данасу под антицивилизацијским критикама), пишем књиге, излажем и играм се посвећен култури детета.
За место обележавања јубилеја одабрали сте оно у коме су били и ваши почеци – новосадски Студентски културни центар. То је питање симболике, околности или вашег припадања овом поднебљу без обзира на вишедеценијски живот и рад у другом делу Србије?
– Веома леп омаж приуштио ми је Нови Сад и целокупно особље Студентског културног центра Новог Сада, први пут сам се осећао релевантним и уваженим. Фин је осећај јубилеја преко кога могу испољити своје филозофске опажајуће ставове о томе како је свет запао у велико коматозно стање и да оно што сам проживео 50 година треба да остане као монументална парадигма за сутрашњи дан цивилизације, јер моји су предлози да уметност треба да крене у рикверц и да треба човечански да се вратимо Натраг (на – траг).
Шта ваша изложба значи и да ли на неки начин реферише на све оно што се у Новом Саду, али и остатку земље, збива ево већ и више од годину дана?
– Нови Сад је увек био рефлексан уметнички град и моје ретроспективно задирање започиње 70их година у новосадској авангарди која данас, на срећу, добија своју малу ревалоризацију. У тој комунитарној атмосфери војвођанског града, схватио сам да су само две ствари за уметност и живот важне, а то су храброст и слобода. Тај принцип још у мени живи, успевам галеристе да убедим да моји експонати од кравље балеге, камена, дрвета, имају и ликовну вредност. Ово је моја 35-36. самостална изложба и мото свих мојих претходних изложби је – ДА УМЕТНОСТ КОЈА ЛИЧИ НА УМЕТНОСТ НИЈЕ УМЕТНОСТ. Читав кредо мог живота заснован је на старој арамејској мудрости: „Ако не можеш да учиниш нешто што нико други не може, онда иди и школуј се“.
Зашто сте уводни перформанс за ову изложбу назвали „Ја не личим на уметника“? Шта он говори о томе како се традиционално замишља уметник и зашто (мислите да) ви на ту слику не личите?
– Одмах после те реченице у том перформансу следила је још радикалнија – када сам схватио да сам неталентован ја сам почео да се бавим уметношћу. То уопште није никакав фазон, ја у ствари црпим естетику из неталента. Због тога су моји експонати апартни, инспиришући и мисаони. Саме скулптуре и експонати објашњавају себе јер су саздани од природних материјала. Данас из Европе долазе сугестије да треба што више повезати уметност и природу. Мало се стидим што смо ми то почели већ пре 55 година. Волим своје експонате, а мислим и да они мене воле!
Како вам данас изгледају речи Јована Ћирилова да ви живите делимично остварену утопију? Слажете ли се са њима и шта бисте некоме са стране рекли – како таква утопија заправо изгледа, да ли је то оно што би савремени, конформистички настројен човек пожелео?
– Јован Ћирилов је био наш велики пријатељ, учествовао је на многим Шумесима, позоришним фестивалима у шуми, говорио је – Породица бистрих потока, то су наши „ливинговци“. Опет Желимир Жилник за нас је рекао „они су представници љутог дилентатизма“. Оно што је лепо, Ћирилов је додао „и тако непотпуна делује веома моћно“ (утопија). После 50 година утопијског геста могу да кажем да су утопије реалне и да сам радостан, да нисам издао утопијска знања. У овом тренутку живим „сингуларну утопију“, сам против никога, сви против мене, сам према човеку и сам према природи.
На затварању изложбе Породица бистрих потока извешће перформанс „Урлик за епоху“. Шта ћете то да „урликнете“ епоси и може ли је тај крик избавити или бар нагнати да се над собом и својим суновратом замисли пре него што буде касно (ако већ није)?
– На дан затварања, 4. децембра, моја театарска комуна (Драгана Јовановић, Мирела Андрић, Зоран Марковић, Дарко Шишковић и ја), извешћемо 30-минутни хепенинг у којем ћемо алегоријским сценама представити велики, веома потребни крик да ова цивилизација не изврши апокалиптичко самоуништење.
А, опет, кроз једну завршну метафору представићемо потребу сизифовског оптимизма да један човек мења историју, да једна ласта чини пролеће, да један каменчић бачен у воду шири таласе до свих обала континената, да човек-појединац у себи још носи светлост да кроз наду и оптимистичке гестове понуди одговор да ово човечанство може имати ренесансни смисао. Императив 21. века – као што су то урадили Едуард Мунк или Ален Гинзберг – да храбро подигнемо десну руку индивидуалне револуције и викнемо СТОП!
Нужан ирационални обрт
– Као стваралац морам да предњачим и волим да кажем да не припадам ни модерној уметности ни савременој него „испредвременској уметности“. Песници, филозофи и ствараоци треба да имају визије и да предњаче испред овакве епохе за коју је Андреј Малро давно већ рекао да неће имати духовност, душевност и да због тога неће бити ни те епохе. Данас је веома важан аларм – да технологији и науци кажемо СТОП! Обе гране нуде само хегемонију и потрагу за моћи. Лепота мисаоности, садржина човековог бића у овој егзистенцији су одстрањени па је ова моја јубиларна изложба уствари крик да нам је јако нужан ирационални обрт – објашњава Божидар Мандић.
Пионир еколошке мисли
Божидар Мандић припада новосадској авангарди седамдесетих, када су нове уметничке праксе и концептуална уметност узбудиле постојеће традиционално поимање уметности. Године 1977. одлази у мало село Брезовица на планини Рудник и оснива комуну Породица бистрих потока. До сада је објавио 28 књига, реализовао 23 самосталне и 50 колективних изложби, као и 400 изведби својих позоришних представа.
Одржао је око 300 трибина и предавања о повратку природи, „планетаризму”, хуманим гестовима и уметности. Колумниста је Културног додатка дневног листа „Политика”, „Данас”, „Радио Београд 1 (дечија редакција)”, „Новости”, „ТВ Метрополис”, „Сцене”… Велики део његовог рада испратили су бројни медији јер су његов живот и уметност једна врста антиципације, као и пионирство еколошке мисли и живота у комунама.
Нула је наш дом
– Ових дана Бранко Кукић је издао у својој презентној едицији „Алеф“ књигу Чедомир Вељачић – „Писма Породици бистрих потока“ и Божидар Мандић „Независна духовност“ као узвратна пажња будистичком монаху са којим сам 15 година водио кореспонденцију писмима. Изашао ми је и нови роман „Тачка“ у издавачкој кући Пешић и синови. То је роман о потреби да се вратимо почетку јер тачка је личност од које почиње круг. У овом роману главна личност ми је тачка која ме води кроз тајне библиотеке, куплерај и храмове.
Ових дана у издавачкој кући Прометеј треба да се појави „Појмовник Породице бистрих потока“. У том појмовнику су кованице, новоизмишљене речи, синтагме и сентенце. Ја још верујем да лепота, реч, стид и дрскост могу променити свет, ако не, оно што је сигурно, можемо променити стварност. Двоје младих аутора Никола и Јелена направили су филм о мом уметничком раду у шуми који се зове „Оништити се“. Ова реч је неологизам као и Техноклизма и говори о томе да када је човечанство у лавиринту и када је појединац у кризи треба да се огрне „Нулом“ јер је Нула наш дом. Филм се целодневно емитује током изложбе – наводи овај неуморни уметник шта још ствара и планира.
Извор: Данас
