Пише: Милан Ћулибрк
Србији не прети опасност да постане европска колонија. То је, нажалост, већ реалност. Вољом људи у врху власти увучени смо у ту игру и стављени у позицију периферије, која ће центру испоручивати све сировине којима располаже, а сама ће сносити све трошкове загађења и друштвених губитака због угрожавања животне средине, упозорава за Радар Божо Драшковић, професор економије екологије, бивши директор Института економских наука и члан Одбора Агенције за борбу против корупције.
„То што је Шолц дошао Вучићу на ноге, говори о томе колико је Европа заинтересована за критичне, ретке минерале из Србије. А однос метрополе према периферији и данас је исти као у време класичног колонијализма или неоколонијализма. Из тог односа централа остварује максималну корист и профит, без икаквих штетних последица по своје окружење, док ће Србија обезбеђивати минералне сировине и ресурсе и то за минималну надокнаду, уз никакав или веома мали профит, али уз огромне друштвене трошкове због загађења на кратак, средњи и дуги рок. Када би се они изразили у новцу, штета од оваквих аранжмана свакако би била већа од користи“, категоричан је Драшковић.
Као неко ко студентима предаје економију екологије, шта мислите колики могу бити ти негативни ефекти, о којима скоро нико и не говори?
Навешћу само један пример из историје. Почетком 20. века на неким од Полинежанских острва откривене су велике резерве фосфата. Британске и немачке компаније су за огледалца и ђинђуве придобиле локалне племенске поглавице да им дозволе експлоатацију. За неколико деценија експлоатације прогнале су локално становништво, потпуно уништиле острва и зарадиле енормно богатство, у то време веће од милијарду фунти. Ако се повуче паралела са пројектом Јадар, пре него што се донесе било каква одлука мора се утврдити колико кошта да се вода искоришћена за прераду јадарита пречисти да буде истог квалитета као што је била пре употребе.
Из Рио Тинта тврде да ће после пречишћавања вода бити истог квалитета као и пре употребе?
Ако би то и било могуће, трошак би био толики да прерада руде не би била исплатива. При томе у овом случају се мора у обзир узети вредност свих подземних и површинских вода са тог простора, које могу да се користе за пиће не у наредних три или пет, већ најмање 100 година. Та вредност мери се милијардама евра. Пројектом Јадар, како то говоре заговорници копања литијума, не бисмо изгубили само 200 хектара, који никада више неће моћи да се користе за пољопривреду. То је крајње кратковидан и узак приступ, а проблем се мора посматрати у ширем контексту и на дужи рок. Ако се отвори рудник, Србија ће изгубити огромне резерве пијаће воде. Томе ваља додати и друге трошкове, јер ће у рударском отпаду бити многих штетних материја, па би требало израчунати и њихов утицај на људе, биљни и животињски свет у ближој и широј околини. У наредних 100 година апроксимативно, дакле, говоримо о милијардама евра екстерних трошкова, које признају и еколошка наука и економска теорија, али се они ретко операционализују и о њима се говори само кад се деси акцидент.
Рајко Грлић: Хрватско срамно прекрајање наратива о Јасеновцу иде наруку Вучићу
Зато што ову „музику“ Рио Тинто и друге мултинационалне компаније и њихови заступници не воле да чују, нити о томе да расправљају. А волео бих да ми одговоре колико кошта културолошка вредност Абориџина, уништена у аустралијским пећинама? Да ли је довољно што су због тога сменили једног директора? Могу ли се те пећине вратити у пређашње стање? Колико би то коштало? И јесу ли спремни да издвоје онолико новца колико би за то било потребно? С друге стране, Рио Тинто не саопштава, уз оправдање да је то пословна тајна, колики ће профит и у ком временском периоду извући, продајући литијум, бор и борну киселину на светском тржишту, у ком ће року вратити сав уложени новац, плаћајући малу надокнаду држави и уништавајући животну средину, све уверавајући нас да нам чине велику корист. Колико ће платити држави у виду срамотно ниске рудне ренте, а колико ће бити њихов профит? Одговор на то питање од њих не тражи ни Вучић, нити његова компрадорска влада.
Може ли се онда десити да и ми заузврат за рудно благо добијемо ђинђуве и огледалца, с тим што ће она улепшавати слику власти, да изгледа боља него што јесте?
И ми ћемо добити исто што и становници Полинежанских острва почетком 20. века и што и данас добијају становници неких земаља широм света, јер је тај неоколонијални однос и данас присутан. Само, поједине поглавице су и тамо добиле још по нешто, јер су странцима продале своју природу и народ. Зато је задатак власти да нас убеде да све ово као бајаги раде у нашу корист, али да нам не кажу колика би могла бити штета. То ради и Вучић, износећи без икакве рачунице да би позитивни ефекат могао бити 15 милијарди евра, док ја говорим о непосредној штети по животну средину од најмање неколико милијарди евра, ако буде експлоатације литијума у долини Јадра.
О каквим милијардама званичници говоре, ако би се буџет Лознице повећао за 25 милиона, а приход државе од рудне ренте био око 32,5 милиона евра, уз производњу 60.000 тона годишње и цену литијума која је ових дана пала испод 11.000 евра по тони? Да ли је то онда клање вола за кило меса?
То није само клање вола, већ убијање комплетног биљног и животињског света у наредних 100 година, са огромним штетним последицама и по здравље људи. Да ли је то прихватљива цена? То је апсурдно.
Шолц тврди да је ископавање литијума добро за Србију. Зашто није добро за Немачку, ако она има два и по пута веће резерве?
Тако су Немци и Британци својевремено убеђивали локално становништво да ће им бити супер ако омогуће експлоатацију фосфата на Полинежанским острвима. То исто Шолц сада нама прича, обмањује нас у интересу немачких и мултинационалних компанија. Чуј, они то раде због нас. Не, они то раде зарад својих интереса и профита, али и да би, рударењем литијума код нас, заштитили своју животну средину. Зато немају одговор на питање зашто то не раде код себе, јер би рачуница показала да је штета већа од користи. Уз то, њихова еколошка удружења се буне против рударења код њих. Зато они, подмићивањем локалних поглавица и политичким утицајем на компрадорску власт настоје да обезбеде све дозволе за експлоатацију наших ресурса за мале паре, без великог отпора и без трошка за отклањање негативних последица. То им је много јефтиније него да плаћају војску која би те ресурсе морала да освоји на силу. Лакше је да подмите неколико политичара и универзитетских професора. На тај начин се максимизира њихов профит, а нама остављају будући трошкови и проблеми. А ко је подигао глас против тога? Део стручњака, чланова САНУ, физичара, хемичара, биолога, правника… Нема економиста, част изузецима попут Данице Поповић и Бошка Мијатовића.
Истини за вољу, ни власт није успела да нађе економисте који ће је подржати, па о економским ефектима причају СНС-у блиски аналитичари опште праксе и уредници таблоида…
То је добро, с тим што је 2021. професор Економског факултета Драган Лончар у ПКС представио своју Студију економског утицаја пројекта Јадар. Спорно је што је ту срамну студију платио Рио Тинто. Као што је спорно и то што је наручио и платио пројекте Машинском и Рударско-геолошком факултету, коме је дао и неку донацију, а сада професори тих факултета Александар Јововић и Динко Кнежевић бране пројекат. Зашто не кажу колика је била донација. И да ли је донацију добио Биолошки факултет, који је против пројекта? Купује ли се тим донацијама наклоност да би се остварио економски интерес једне компаније? То је поражавајуће. Тако се наука ставља у позицију слуге, а занемарује се етика. Свако од њих мора јавно да каже да ли је спреман да зарад туђе користи жртвује животну средину у Србији.
Али, председник Вучић тврди да је ово животна шанса која не сме да се пропусти, министарка Ђедовић Хандановић да је литијум „дар од Бога“, Ана Брнабић да је за Србију литијум као нафта за Норвешку…
Ана Брнабић обмањује народ. Технологија којом се експлоатише нафта, откривена близу обала Норвешке, на загађује битније животну средину, а и заборавила је да каже кључну чињеницу, да сви ефекти експлоатације нафте и гаса припадају Норвешкој, која је од тог новца формирала државни фонд са више од 1.000 милијарди евра за спровођење сопствене стратегије одрживог развоја. Није ту нафту Норвешка дала на коришћење страним компанијама да оне убирају профите, а да трошкове оставе Норвешкој. То је Брнабић заборавила да каже. Исто важи за Вучића и за актуелну ресорну министарку Ђедовић Хандановић, и за бившу Зорану Михајловић. Лако је „лупити“ да ће БДП да нам порасте за 15 милијарди, а тамо неки еколози и мрзитељи Србије се томе противе. Зашто нам на оној кинеској табли не напише коме одлази и колики ће бити укупан профит, а шта остаје Србији, с тим да урачуна и ове еколошке трошкове од најмање неколико милијарди евра, због којих би Рио Тинто, пре него што крене у било какву активност, морао да оснује гарантни фонд у истом износу, да би могла да се тим новцем санира евентуална штета. Проблем је што у том случају не би могли да остваре жељени профит.
Не верујете ни кад кажу да ће Лозница пливати у парама, да неће знати шта ће да раде са новцем?
Ма да, пливаће као и становници Полинежанских острва и ови што се сада суде против Рио Тинта пред америчким судовима. Све то је само пука пропаганда. Сада Вучић обећава некаквих фиктивних 15 милијарди евра од рудника литијума, а пре годину дана, укидањем накнаде за конверзију, богатим појединцима практично је поклоњено грађевинско земљиште бивших друштвених предузећа вредно најмање 15 милијарди евра. За мене је кључно питање зашто Влада не обезбеди новац и формира тимове различитих стручњака да обаве независна истраживања. Можда зато што би она показала да ископавања ретких минерала не би требало препустити ниједној страној компанији. Друга обмана, коју покушава да пласира ова власт је да нисмо ни знали да у Србији има тих минерала. То није тачно. У време СФРЈ, на бази истраживања, мање-више се знало где се који минерали могу пронаћи. Те базе података су мултинационалне компаније откупиле за мале паре и нису напамет тражили од ове и оне претходне дружине на власти права на истраживања појединих области. Знали су где могу напипати вредна налазишта. Питам се само да ли власт све ради зато што неке ствари не зна, зато што је корумпирана или уцењена. Ако то ради из незнања, нека оформи независне комисије од стручњака различитих профила које ће све пажљиво проучити и предложити шта да се ради и шта је за Србију исплативо. Плашим се, а на то указује и недавни пример из Португалије, да у овом случају има и елемената корупције и да није корумпирана само садашња власт, већ богами и неки људи из претходне власти.
Верујете ли бар обећањима председника и премијера да рудника неће бити ако то буде могло да угрози људе и животну средину?
Али ко ће независно да обави сва потребна истраживања и да нас увери да животна средина није угрожена? Апсолутно немам никакво поверење у плаћена, прелиминарна истраживања, која презентује неколико људи, плус Вучић, који све најбоље зна. За праву студију новац мора обезбедити држава и ангажовати врхунске стручњаке различитих профила, из САНУ, са универзитета, института.
На тврдњу да је поклонила грађевинско земљиште вредно 15 милијарди евра, власт ће одговорити да је од накнада за конверзију пре тога наплаћено само 30 милиона евра…
А јесу ли они понудили то земљиште на продају, рецимо, земљиште ИМТ-а на Новом Београду? Скоро две деценије држали су фабрику у стечају да би је циљано, пре укидања накнаде за конверзију, продали из стечаја. Уместо да су дозволили пренамену у градско грађевинско земљиште, али уз наплату накнаде. Посебна превара и подвала је што је власт на челу са Вучићем поклонила 99 хектара Београду на води.
Па он тврди да је то један од најбољих пројеката, на који је поносан?
Можда и јесте најбољи пројекат за њега. Мене не занима чиме се он поноси, већ шта је држава имала од тога, а сурова рачуница показује да је од дивиденде Београд на води у српски буџет уплатио око 10 милиона евра. Толико, дакле, вреди Вучићев понос. А ми смо као друштво и држава изгубили милијарду и по евра, за колико је могло да се прода тих 99 хектара, које је он поклонио да би сад био поносан. И да се разумемо, не мрзим никога. Само нас немојте варати и правити будалама.
Како вам звуче речи председника да ће Србија, „ако Европа настави да расте по стопи од 0,2 до 0,5, а ми четири одсто, за 15- 20 година надокнадити разлику од 200 година, колико смо заостајали за њима“?
То је само још једна у низу потемкиновских обмана, чему су политичари иначе склони, а Вучић је то подигао на највиши степен. Стварност је битно другачија од оне коју он покушава да креира. Просечан раст БДП-а Србије од 2001. до 2011. био је 4,5 одсто, а од 2012. до 2022. само 2,4 одсто. Тим темпом, да би се наш БДП дуплирао, потребно је чак 30 година.
Али и он и министар Мали тврде да Србија сада расте најбрже у Европи?
Они за то користе податке за један квартал, а за економију су важни дугорочни трендови. Они развој базирају на страним инвестицијама, које се подстичу субвенцијама из буџета. Иако би то био тежак парадокс, не искључујем да и Рио Тинто може добити субвенцију, као компензацију што им је пројекат једно време мировао. Него да се вратимо на стране инвестиције, ако погледате њихову структуру, нема високотехнолошких компанија, које креирају велику додатну вредност, већ су то улагања заснована на коришћењу јефтиније енергије, релативно образоване и слабије плаћене радне снаге и лабавијем радном законодавству. Раст базиран на таквим инвестицијама врло је проблематичан. Други проблем је што раст почива на убрзаном задуживању. Од 2012, када је СНС преузео власт, дуг је експлодирао и са 14,5 милијарди евра је, ако се узму у обзир и ови нови кредити, о којима се ових дана изјашњавала Скупштина, порастао на можда и више од 40 милијарди. Ова власт је, дакле, дуг повећала за више од 25 милијарди евра.
А они ће вам рећи да су јавни дуг смањили испод 50 одсто БДП-а?
И то је замка у коју би неко могао да упадне. Власт држи фиксни курс 10 година и прва последица је привид да је јавни дуг у прихватљивим границама и да земља није презадужена. У међувремену динар је ојачао, а евро значајно ослабио. Тиме се подстиче увоз, дестимулише извоз и уништава домаћа привреда, а друга последица такве политике је стални, све већи спољнотрговински дефицит. Тај балон ће се једног дана предувати и пући ће. То се десило 2001. Аргентини, која је водила сличну економску политику, имала је десетак година стабилан курс песоса према долару, да би се све завршило економским сломом. Плашим се да и нас то чека, ако се настави са овом обманом у политичке сврхе и ако власт остане глува на лоше вести и добронамерна упозорења. А са променом нереалног курса преко ноћи ће пасти БДП у еврима, а јавни дуг ће да порасте, па ће због отежане отплате морати да се смањују друге ставке у буџету, за социјалу, здравство, образовање…
Сада слику потемкиновске среће званичници допуњују тврдњама да је дуг у неким земљама и 100-200 одсто БДП-а. Тачно, само не кажу да су повериоци Јапана и Немачке углавном њихове банке и фондови, док ми дугујемо страним финансијерима. А није исто као када дугујете 2.000 евра пријатељима или зеленашу, који нема милости ако касните са ратама.
Размађијати Вучићев баксуз!
Уз све то, овакав курс допринео је и лажној слици да стандард расте брже, па се власт хвали да је просечна плата у мају достигла 100.000 динара или око 850 евра, а не каже да се данас може купити скоро упола мање него што је за 850 евра могло да се купи пре 10 година. На страну што стотине хиљада људи зарађују мање од 50.000, а да пензију до 30.000 динара прима више од 600.000 пензионера и да је стопа ризика од сиромаштва 25 одсто.
Све то логична је последица тога што све одлуке у земљи доноси један човек, коме је важније да уложи 700 милиона евра у Национални стадион, а фудбал нам је катастрофа, него да тај новац усмери за корисније ствари, у здравство, екологију, науку, образовање… Својеврсни злочин је да се јавни новац арчи за стадион, који је већ почео да се гради а да још није урађена студија која би показала да ли је оправдан и исплатив или није. Катастрофална економска политика неће се променити док се не промене актери који је воде на своју руку, онако како њима падне на памет. То је први циљ који себи морају поставити опозиција, ако је уопште има, интелектуалци, сви мислећи људи. Тим пре што се власт окружила полтронима.
Није ли то прегрубо?
Не, то је истина. Па ево вам најновији пример. Уместо Павла Петровића, на предлог Вучића, за председника Фискалног савета бира се Благоје Пауновић. Властима није пало на памет да то место понуде Милојку Арсићу, који би тај посао боље обављао, јер је далеко стручнији, већ човеку који је председник Управног одбора Института економских наука, иако је ДРИ 2022. утврдио незаконито трошење јавног новца у том Институту и Влади препоручио да смени директора Института, а пред тужилаштвом покренуо поступак за апсолутно незаконите одлуке УО о ненаменском трошењу. И за све то га је Вучић наградио местом председника Фискалног савета.
Шта то говори о начину владавине данас у Србији?
Од доласка на власт Вучић је преузео контролу над свим институцијама, постављајући своје људе, не по знању, већ по лојалности и подаништву. То важи и за Уставни суд. Ево, нека ми одговоре, да ли су преко реда, на нечији захтев, а ту моћ има само Вучић, разматрали захтев Рио Тинта и поништили уредбу Владе Србије, којом је тај пројекат био заустављен? Зашто се никад нису изјаснили да ли је смањење пензија било неуставно или није? При томе Устав највише крши управо Вучић, који се окружио поданицима и сам, без икакве анализе, одлучује шта ће да се гради, шта неће, колико ће да кошта Експо. А и шта очекивати од људи којима у лице, на скупу СНС-а, отворено каже да без њега не вреде ништа, а они му још и аплаудирају. Зато и може да им мења министарске ресоре као што помера фигуре на шаховској табли, а ауторитарну власт додатно је учврстио апсолутном контролом већине медија и свих телевизија са националном фреквенцијом.
Шта год ви причали СНС је на прошлим изборима изгубио само једну општину у Србији?
Њему половина његових бирача верују као прави верници, који не трпе никакву критику на његов рачун. Други део, око петине су уцењени гласачи, углавном запослени у јавном сектору. Трећи део око 10 одсто су капиларни, нешто мање су купљени гласови, а остатак су они који имају неку корист и којима Вучић дозвољава да се богате и зато гласају за власт, јер тиме штите и своје позиције. То би требало да знају и они који претендују да смене ову власт и да оставе по страни сопствене сујете и зауставе даље сукобе унутар опозиције. Ово говорим јер ми је жао будућности ове лепе земље и што може све и другачије, у општем интересу.
Извор: Радар
