Пише: Бошко Јакшић
Стање опште конфузије и забринутости захватило је свет док посматра како председник САД гази правила међународних односа, руши западно савезништво и тоталитарним деспотима са Истока шаље сигнал да могу да раде шта хоће у својим двориштима, али да не дирају његову западну хемисферу. Спољнополитички заокрет Доналда Трампа је драматичан. Када је улазио у кампању 2016, оштро је критиковао интервенционистичку политику својих претходника, било демократа било републиканаца.
Потом је самозвани миротворац у другом мандату наредио војне операције на три континента: Иран, Сирија, Јемен, Нигерија и Венецуела. Сада прети и Европи решен да од Данске преузме Гренланд, пошто је западну хемисферу дефинисао као подручје свог примарног интереса.
Империјалне амбиције и колосална сујета “председника мира” планетарне су. У најбољем стилу своје гротескне театралности Трамп се не либи да каже да би био спреман да прихвати Нобелову награду за мир од прошлогодишње добитнице, лидерке венецуеланске опозиције Марије Корине Мачадо – али на сву срећу Нобелов комитет забрањује деобу или трансфер.
Трамп хоће послушност на свакој адреси на коју се намери. У супротном бомбе или Делта специјалци. Попустиће само где мора да уважи ривалску силу: Кини и Русији. Није то ништа посебно ново. Војне интервенције, промене режима и ликвидације противника Вашингтон и ЦИА до сада су организовали десетине пута, све под фирмом ширења демократије, борбе за људска права и блокаде канцерогених идеја комунизма.
Ново је то да Трампа не занимају вредности на којима је створен западни свет после Другог светског рата. Он управља кабалом милитантних гусара, технолошких и петро олигарха, милијардера вештачке интелигенције, босова крипто валута и банкара из сенке. Њихов циљ је преузимање ресурса, од Украјине до Гренланда.
Председник кога критичари воле да називају “серијским лажовом” – у првом мандату су документоване 30.573 такве изјаве – сада је неочекивано искрен. Пред новинарима је после отмице Николаса Мадура саопштио да САД преузимају “управљање” Венецуелом на даљински из Вашингтона, а потом је кренуо на нафту.
Нема ту приче о демократизацији власти у Каракасу, ни о промени суштине Мадуровог диктаторског режима, чак ни о нарко тероризму који је у почетку користио као претекст војне интерценције. Занима га нафта. Не зато што је она потребна Америци, није, већ да би Венецуелу извукао из загрљаја Кине, која је већ постала други највећи трговински партнер Латинске Америке, после САД. Да би Куби ускратио венецуеланску нафту.
Извлачење профита из западне хемисфере
Нафту Трамп користи као оружје, баш као што Русија ради са гасом. Он жели “чисту” и покорену западну хемисферу, којом ће владати и из које ће вадити профит. Порука истовремено носи ширу универзалну вредност: ширење страха. Прети Колумбији и Куби, шаље сигнале да је спреман на ваздушне ударе против нарко картела за које каже да владају Мексиком. Тако се, у наступу неочекивано бруталне искрености, вратио идеји преузимања Гренланда, новцем или оружјем.
Трамп има фиксацију да преузме полуаутономну територију која припада Данској. Када је први пут лансирао ту своју визију 2019, многи су сматрали да се ради о још једној од конфузних реторичких акробација председника који доказано не стоји најбоље са картографијом света. После Венецуеле нико се више не смеје, иако се готово сви слажу да би унилатерално преузимање највећег светског острва, било доларима или оружјем, било највећи спољнополитички гаф Америке од времена рата у Вијетнаму почетком шездесетих и инвазије Ирака 2003. Била би то огромна стратешка грешка која угрожава будућност НАТО и разара послератну безбедносну архитектуру Запада. Проблем је што се са Трампом никада не зна. Његов рејтинг је пао испод оног који је имао “успавани Џо” Бајден и урадиће све да усправи криву. Епизода из Каракаса, пропраћена претњама Гренланду, брзо је европске партнере навела да се сете како је Трамп почетком 2025. у Овалној соби понижавао украјинског председника Володимира Зеленског.
Сада су у истој позицији лидери у Копенхагену, који понављају да Гренланд није на продају. Ништа боље не стоје ни британски премијер, немачки канцелар или француски председник, који се позивају на принципе суверенитета и територијалног интегритета и апелују на солидарност унутар НАТО.
Сведоци смо узнемиравајуће ситуације: док Европљани бране суверенитет Украјине, Трамп је погазио суверенитет Венецуеле, а поводом Гренланда прети суверенитету Данске. Игра хаоса тек је почела. Светски лидери покушавају да пронађу одговор како да се суоче са таласом Трампове нове изведбе америчког империјализма. После војне операције у Венецуели намеће се питање шта тај агресивни, неоколонијални потез, директно супротан међународном праву, значи за остатак света.
Европско муцање
У најделикатнијој позицији су Европљани. Трамп наставља да игнорише западне савезнике док се припрема за нове интервенције по западној хемисфери, коју је прогласио за своје двориште, препуштајући ривалима из Москве и Пекинга да свој утицај остваре у својим суседствима. То је нова опасна реалност света у којој се мале земље ништа не питају а Трамп им – уз потајну сагласност Владимира Путина и Си Ђинпинга – намењује да само слушају.
Током састанка у Паризу око Украјине, шест европских земаља изразило је солидарност са Данском, позвало на колективну безбедност НАТО на Арктику, укључујући САД, али без критика Трампа. Лепо звуче речи немачког канцелара Фридриха Мерца, који је позвао Европљане да “подигну цену рата” како би се Москва довела за преговарачки сто око Украјине. Да ли Трампу треба веровати када прихвата чвршће гаранције безбедности Украјине за деценију и по по завршетку рата?
Председник Зеленски на то је обавезан по службеној дужности, али европски лидери нису убеђени: јавно хвале Американца, приватно сумњају да ће наставити да кокетира са Путином зарад “фантастичних могућности” билатерална сарадње када Русији буду укинуте санкције. Европска “коалиција вољних” покушава да се представи као монолит, али много је пукотина у јединству створеном одмах после агресије на Украјину. Упркос двадестак пакета санкција Москви, ЕУ је прошле године повећала увоз руског течног гаса и исплатила 7,2 милијарди евра – директно финансирајући Путинов рат. Брисел је одмах после инвазије пресекао доток преко копнених гасовода, обавезао се да ће забранити увоз до 2027, али танкери-ледоломци и даље се пробијају кроз Арктик како би доспели до европских лука.
Гренланд је ту на путу одбране западне хемисфере. Али зашто би неко очекивао да ће Трамп уважавати међународно право када код куће кидише на Конгрес и осветнички руши правни систем своје земље? Зашто би му веровао да се ради о одбрани од Русије када погледује ретке минерале? Ако су његови претходници интервенције по свету стављали у обланде одбране демократије и људских права, њега те вредности не занимају. Трамп хоће свет устројен по узусима силе и профита.
Спреман је на дилове са ривалским моћницима из Кине и Русије, остали га не занимају. Упркос реторичких осуда “разбојништва” у Венецуели, Исток би да сачува комуникацију са Трампом, који је не једном показао да се лакше договара са моћним аутократама из Москве и Пекинга него са европским парнерима.
“Потребно је спречити да најбескрупулознији узимају што год желе и да се регије или читаве земље третирају као власништво неколицине великих сила”, био је оштар, али усамљен немачки председник Франк-Валтер Штајнмајер. “Код нашег најважнијег партнера, САД, дошло је до слома вредности које су помогле да се изгради овај светски поредак.”
“Уколико Сједињене Државе одаберу да нападну другу земљу НАТО, онда би свему дошао крај”, упозорава данска премијерка Мете Фредерксен, али други су обазривији у страху да би у случају енергичнијег противљења Трамповим плановима он могао да обустави подршку Украјини, ускрати гаранције њене послератне безбедности и да препусти Европи да се сама супротставља садашњој или будућим претњама Русије.
Елис Бекташ: Бошко Јакшић, човек који је из Политике изашао усправан
Ум Доналда Трампа
Амерички председника ништа не пита Европу, али док њени лидери приватно паниче, осећају се обавезно да нешто кажу на начин који неће иритирати нерве америчког властодршца. Шефица дипломатије ЕУ Каја Калас за Трампове коментаре о преузимању контроле над Гренландом каже да су “дубоко узнемиравајући”.
Француски председник Емануел Макрон констатује да Трамп крши међународна правила, да “мултилатералне институције функционишу све мање ефикасно” и да се он “окреће” од неких европских савезника. Добро јутро, Колумбо!
Трамп је и у првом мандату показао да га међународне институције и правила не занимају. Извукао је САД из Унеска, Светске здравствене организације и Париског договора о клими, а ових дана из још 66 међународних организација, конвенција и уговора, од којих половина припада систему УН. Једнострано је раскинуо међународни договор са Ираном.
Отворено игнорисање ЕУ и НАТО партнера, попут својевремено Ангеле Меркел, сада је више него транспарентно. За разлику од неких својих претходника, који су били резервисани према савезницима с друге стране Атлантика, Трамп то чини у свом стилу: отворено и брутално ниподаштава Европу као континент који је слаб и у заласку.
Европска унија је суочена са налетом крајње деснице, суверениста и националиста, али уместо да оплакује своју судбину, ЕУ би у временима геополитичких претњи морала да узврати снагом принципа либералне демократије и да почне да смањује технолошки заостатак за САД и Кином.
Гренланд је прилика да се европске владе супротставе пракси која нормализује унилатералне војне акције САД или Русије. Кредибилност пројекта мира данас највише зависи од Европе, али европске лидере као да је паралисала кобра из Беле куће па њихово понашање враћа у тридесете године 20. века. Све је то још једна потврда европске слабости.
Ескалирала је криза унутар НАТО, али нико нема моћ да спречи Трампа у његовој замисли да му “Гренланд треба” ради “националне безбедности”, упркос томе што је Данска чланица НАТО и упркос чињеници да је САД признао дански суверенитет над Гренландом од 1916, у замену за куповину данских Западноиндијских (данас Девичанских) острва.
Члан 5 Повеље НАТО каже да напад на једну чланицу значи напад на све, али уколико САД оружано интервенишу против Данске, то је сукоб унутар Алијансе и правило не важи. Као што је 1974. био случај између Грчке и Турске. “Нико се војно неће супроставити САД због Гренланда”, закључује Трампов саветник Стивен Милер.
Државни секретар Марко Рубио прихватио је сусрет са колегом из Данске, али одбија да одговори на питање да ли би војна интервенција означила крај западне војне алијансе и система колективне безбедности изграђеног после Другог светског рата. Одлука је на Трампу, који је неколико пута до сада претио да ће САД напустити НАТО, а европским савезницима препустити да се сами брину о опасностима са истока.
Трамп показује да му руски рулет није стран. Он сматра да је толико моћан да не мора ништа да крије. Прецизира шта једино може да обузда његове акције: “Моја моралност. Мој сопствени ум. То су једине ствари које могу да ме зауставе”.
Можда и није тако. Ако не мора да брине због отпора Европљана, Трамп би могао да се замисли над чињеницом да је Сенат, уз помоћ републиканаца који су се придружили демократама, изгласао резолуцију која забрањује неку нову војну акцију у Венецуели без сагласности Конгреса, коју није тражио први пут.
Како говоре предвиђања, америчка јавност већ спрема жути картон Трампу. Очекује се да на новембарским изборима у полусезони републиканци изгубе већину у Представничком дому Конгреса – што би значајно ограничило моћ човека који не поштује домаће и међународне законе, већ се искључиво ослања на сопствени нарцисоидни и ауторитарни бизнис ум и – моралност.
Извор: Време
