Разговор водио: Немања Рујевић
Пре годину дана палестински Хамас је извршио покоље у Израелу. Данас се ратни пламен проширио на Либан и страхује се од још већег хаоса. Примирје се не назире ни у Украјини. Различит однос пре свега западног света према Русији и Израелу подгрева приче о двоструким стандардима.
Тих прича се, пред Генералном скупштином Уједињених нација, држао и председник Србије Александар Вучић. Али, велики никад нису волели лекције од малих, каже за “Време” познати спољнополитички новинар Бошко Јакшић (75).
Разговор са њим један је од начина да прича о “дешавањима у свету” – мало је рећи сложеним – не заличи на расправу испред драгстора после петог пива. Јер, Јакшић, дугогодишњи дописник па уредник у “Политици”, није од оних који пате од вишка мишљења, а мањка чињеница. Пратио је изблиза све блискоисточне ратове у последњих пет деценија. Није се либио ни да каже шта има о домаћој политичкој сцени.
“ВРЕМЕ”: Да ли већ почиње тај “велики рат” на Блиском истоку?
БОШКО ЈАКШИЋ: И даље верујем да великог рата неће бити јер би он подразумевао учешће Ирана. А онда би Америка, шта год мислила о израелском премијеру Бењамину Нетањахуу, морала да се укључи на страни Израела. То избегавају и Американци и Иранци. Тако да нас можда чека полуваријанта ширег конфликта, реплика онога што се догодило са Либаном 1982. и 2006, а оба та рата сам “покривао” као новинар.
Ако се унапред предвиђа губитник – не у војном, него у политичком смислу – то ће опет бити израелски премијер који се оглушује о апеле САД да се склопи тронедељно примирје. У израелском Кнесету су, не само десничари него и опозиција, против прекида ватре, траже потпуну елиминацију Хезболаха, што неодољиво подсећа на неостварен Нетањахуов циљ тоталне победе над Хамасом. Нити ће бити тоталне победе, нити ће се створити услови да се 60.000 Јевреја врати својим домовима на северу Израела.
Нови талас сукоба почео је до сада невиђеном акцијом детонације пејџера и воки–токија. Како је то Хезболаху могло да се деси?
То је израз несумњиве технолошке и обавештајне супериорности Израела, то јест Мосада. И велики безбедносни пропуст Хезболаха. Штета је највише безбедносна. Али, нису случајно хезболаси најважнија и политичка и војна снага Либана. Брзо ће се они снаћи, али остаће мрља.
О Хезболаху се често погрешно мисли да су они само паравојска и ништа више.
Они су такозвана Божија партија која заступа шиите, који су пак сада најбројнија етничка заједница Либана. Ми на Балкану смо, по сложености ситуације, мала деца у односу на Либан у којем постоји осамнаест етничких заједница. Али, хезболаси су најмоћнији у земљи као експонент иранске политике.
Да ли преоријентација Израела на север значи да су завршили са Газом?
Не. Огроман је притисак израелске коалиционе деснице да се потпуно елиминише Хамас, што се неће догодити ни по цену драматичног броја палестинских жртава и циничне калкулације која је прихваћена у Израелу – да је у реду убити двадесетак цивила како би се убио један обични Хамасов борац. Тако смо и дошли до 42.000 мртвих. Али је по тој калкулацији Нетањаху и доспео на потерницу Међународног кривичног суда, а Израел је суочен са оптужбом за геноцид.
Израел је фантастичном брзином прокоцкао моралну предност и солидарност света после напада од 7. октобра прошле године кад је масакрирано више од хиљаду махом младих Јевреја. Начин на који Израел води рат окренуо је подршку на страну Палестинаца и довео до раста антисемитизма у свету. Али, то је лични рат Нетањахуа за опстанак – чекају га три кривична процеса који лако воде у затвор. Чека га и одговорност за оно што није предузео уочи напада Хамаса упркос упозорењима служби. Напад га је дочекао док је брчкао ноге у мору код своје резиденције.
Многе западне земље и даље стоје чврсто на страни Израела шаљући оружје. Зашто?
Израел има тај третман од настанка 1948. године. Успостављен је као мала оаза у арапском мору и суочен са претњама суседа да ће Јевреје гурнути у море. Тадашња савезништва остају до данас, посебно у Америци, и имајући у виду утицај јеврејског лобија. Тамо живи отприлике исто Јевреја колико и у Израелу, око седам милиона. Ниједна америчка администрација не може себи да приушти да критикује Израел, те су амерички председници таоци Израела.
Због битно различитог односа према Израелу и руској агресији на Украјину, све се чешће поставља питање западних двоструких стандарда. О томе је пред Уједињеним нацијама говорио и председник Србије Александар Вучић.
То је трећи његов говор у УН заредом у којем мисли да треба да држи моралне придике свету. Говорио је углавном тачне ствари. Али, сви знамо да се свет не руководи повељом УН и међународним правом, да су двоструки стандарди – једини стандарди. Њих прихватају и Руси. Вучићеве гандијевске амбиције су да буде савест човечанства у полупразној сали Генералне скупштине.
Али, многи нису приметили какву је позицију Србији наменио. Србија је, према Вучићу, слободарска, а он неће да буде слуга ни Русије ни Запада. Рекао је и да је Пандорина кутија отворена распадом Југославије – не знам како је то утврдио, светске Пандорине кутије су отворене миленијумима. Онда је рекао ту фамозну реченицу како ужива да буде камичак у ципелама моћника. А сви знамо шта је судбина камичка у ципели – у једном тренутку станеш, истресеш камичак и идеш даље. Био сам запрепашћен његовом визијом те слободарске Србије у великим односима.
Није ли заправо говорио домаћој публици?
То је главно, наравно. Пратили су га силни панегирици преторијанаца на његовим медијима, који су хвалили говор као нешто што ће вековима одјекивати холовима УН у Њујорку. Али, то остаје записано и на међународној сцени. Велики не воле да им мали држе лекције, колико год да су тачне. Кроз Вучића и Србија прихвата изазовну игру са стрпљењем великих које је за сада необјашњиво велико и са Истока и са Запада.
Колико је ипак слика са камичком у ципели неискрена? Јер, овде делује да се великима не смета, напротив, подмирују се и Руси, и Кинези, и Французи, и Американци, и Немци.
Он угађа фазно, једнима па другима. Дође Шолц, па Вулин иде у Владивосток. То је његова политика “балансирања”, а ја бих пре рекао – лелујања. Вучићу нико не верује, нема искреног савезника колико год се грлио и цмакао са светским лидерима. Проваљен је одавно, али је пролазио некажњено па умишља.
Сетите се како се обрушио на Македонију и Црну Гору кад 2022. нису дозволиле руском министру Лаврову прелет до Београда. А онда ми је један високи амерички дипломата рекао да је Вучић молио да НАТО спречи прелет. Па мисли ли Вучић да Американци нису то са задовољством пренели Русима? Или да Руси не знају да је српска муниција на украјинској страни фронта? То поигравање имаће границе. Запад има своје рачунице зашто га толерише, али их има и Русија. Изгледа да јој је још увек важније са сачува Србију као какво-такво упориште у региону.
Ипак се говор у УН највише водио Косовом. Да ли је фер оптужба да је Вучић препустио, напустио или чак “издао” Косово?
О томе имам издвојено мишљење. Подржао бих Вучића из све снаге да заврши косовску епопеју, па нека се зове “предаја”, “продаја”, потписивање или усмена сагласност са било чиме… за то сам да се манемо букагија званих Косово. И то тако да се Вучићева сагласност за улазак Косова у УН – а признање се и не тражи – услови тиме да се српској мањини на Косову обезбеде највећа права по највишим стандардима. То ће бити много ефикаснија заштита за њих него некаква Заједница српских општина.
Али, ви сте увек били грађански опредељени. Не може на Вучића да се свали то како се Курти понаша.
Не може, али то нека Запад види са Куртијем. Ми морамо да пронађемо механизме да се Срби не иселе са севера Косова, да остану тамо на, како се каже, вековним огњиштима и нормално живе и раде. Још 2007. сам написао текст да би Србија требало да буде прва држава која ће признати Косово и немам појма како сам то преживео јер обично петао који први кукурикне заврши у супи.
Ми смо данас у гротескној ситуацији. Правимо се да је Косово наше, а знамо да није. Ни српски званичници ни патријарх не могу на Косово. Задовољавамо се тиме што нам је Приштина на картама метеоролошке прогнозе. Причамо да се “такозвано Косово” такмичи у спорту, ваљда на такозваној Олимпијади и осваја такозване медаље. Живимо у илузији. Што се она дуже подгрева, то су мање шансе Срба да на Косову остваре елементарна права.
Чини се да Аљбин Курти покушава да буде мали Зеленски представљајући Вучића као малог Путина. Али, опет, делује да је Запад олако прешао преко, рецимо, окршаја у Бањској који се одиграо пре годину дана.
Не знамо да ли је прешао. Бањска није архивирана унаточ томе што уз аутопут видите натпис “Живели хероји из Бањске”. Многе земље имају митове, али ретке од њих праве политику – а ми то чинимо од косовског мита. Курти се у многим ситуацијама показује вештијим – кад прича са Западом, он прича о изградњи демократије. То нема везе са реалношћу, али годи западним ушима. Кад је Вучић, било у међународном или домаћем саобраћају, говорио о демократији?
Да ли је Косово један од Вучићевих чипова? Као куповина рафала, као литијум или наоружавање Украјине?
Одавно мислим да је, без обзира на лавирање између столица, Вучић своју политичку судбину ипак везао за Запад и да тамо види шансе своје политичке будућности. Дакле, не види их у дачи у коју би га Путин сместио као Миру Марковић.
Иде ли Србија на Запад?
Иде, али узаним улицама, а не булеваром. Кад погледате инвестиције, трговину – иде сасвим ка Западу. Али не иде што се тиче вредности на којима је основан тај Запад. Вучић није заинтересован за демократску Србију. Плашим се да он није једини у читавом низу политичара од Петог октобра. Ни демократе овде нису биле спремне да реформишу земљу на истински демократски начин.
Али, Вучића данас европски политичари гладе по глави. Рецимо, лако се прешло преко онаквих избора у децембру. Где су те европске вредности?
Нема их, затурене су. Рецимо, кад канцелар Шолц и председник Макрон кажу да је литијум развојна шанса Србије, али и прилика да се убрза интеграција… много више бих волео да са Запада чујем да се интеграција убрзава на демократији, а не на литијуму. Али, и на Западу је криза демократије. Све више земаља на целом свету тоне у ауторитарност уместо да иде у демократију. Вучић је тај процес оберучке дочекао.
Исто се дешава кад погледате наш посао, медије. Прихватили су политичке задатке добровољно или по наредби, како год, и престају да буду медији. Навија се од “Њујорк тајмса” и ЦНН-а до Риа Новости. Од телевизије Хепи до неких опозиционих медија који су упали у Вучићеву замку и постају “анти” губећи информативност.
Немања Рујевић: Вучић, народ и шпијун: „Ма то је луди Миливоје“
У Србији све мање људи подржава чланство у ЕУ. Има разлога да се људи, који су попут вас увек били за европске вредности, осећају као будале. Постоји ли процес проширења?
Чекамо га две деценије, од Солунског самита. Само је Хрватска од тада ушла у ЕУ, а све остало је понављање зашећерених фраза о “отвореним вратима” и томе да је Западни Балкан “део велике европске породице народа”. Конкретно се на томе не ради. Запад је прошао кроз серију криза, финансијску, мигрантску… то оставља ожиљке. Постоје у неким земљама јаки отпори проширењу као и помоћи Украјини, јер људи гледају прво себе. Шта ће некоме милион људи са Западног Балкана да се сутра доселе? Можда не личе на ове из Чада, али отпора има.
Да би се задржала фасада да проширење постоји, Макрон је смислио формулу да прво Европска унија себе мора да реформише, па ће примити нове чланице. А то ће бити никад. Погледајте само начин на који је Урсула фон дер Лајен саставила ову Европску комисију – мешетарење без икаквог додира са демократијом и транспарентношћу. Дакле, руше се вредности на којима сам ја градио свој еврооптимизам. Логична је последица да ћу постати евроскептик мада путинофил сигурно нећу постати.
Пре неки дан сам једном амбасадору у Београду рекао да престану да инсистирају на литијуму јер то руши и оно мало демократске подршке Европској унији. Али не, интерес је интерес. И западна Европа и Вучићева власт су оголили да се воља народа ставља на олтар чистог интереса.
Како се у тој ситуацији са литијумом сналази опозиција? Они који би требало да су окренути ЕУ причају да ће Србија постати рударска колонија коју чека апокалипса.
Србија не заслужује овако лошу опозицију. Она се, вођена калкулантским мотивима, не изјашњава јасно ни о ЕУ, ни о Косову, па ни о литијуму. Битно је само критиковати Вучића. Многима од опозиционара сам рекао да Вучић даје хиљаду повода да буде скинут са власти, али да рушење Вучића није политика – то је само један маневар. Народу треба понудити програме.
Има ли ико да је храбро рекао нешто о Косову? Борис Тадић се и дан-данас надмено хвали и прави се херојем јер га је Ангела Меркел “скинула” због Косова. Али, мајсторе, имао си шансу да решиш Косово, а ниси. Многи капитални проблеми могу се ставити на конто опозиције која је у знатној мери безлична, анемична и надасве безидејна и кукавичка.
Европа иде удесно, као да је питање тренутка када ће у осовини Берлин–Париз владати десница. Шта је то, бујање ресантимана или протесно гласање људи због скупљег и тежег живота?
Нигде народ није глуп. У џепу види последице политике и тада реагује. Како је Европа изгубила социјалдемократију која је деценијама водила континент? Па тако што је социјалдемократија прихватила модел тачеризма. И код нас би се Димитрије Туцовић окретао у гробу кад би знао да је Ивица Дачић шеф социјалистичке партије. Она нема никакве везе ни са радничком класом, ни са синдикатима.
Бирачи то кажњавају. Тако је, уз помоћ плашења мигрантском кризом, скочила десница. Она је очито иновативнија. А код народа ипак пролази и демагогија. Десница нуди решења која звуче једноставно па нема ни везе што нису остварљива.
Да ли вас то плаши? Посебно у Немачкој где се људи присећају и како су нацисти били дошли на власт.
Наравно да ме плаши. Ако се држимо искуства историје, више се треба плашити болесних компромиса Даладјеа и Чемберлејна него Хитлера који је отворено говорио шта хоће. Европа је и даље у највећој мери мрежа партикуларних интереса – уколико противници деснице нису у стању да се организују и забораве те партикуларне интересе, онда ће болесни компромиси отворити врата десници. Последице су незамисливе.
Кад у свем том светском хаосу неко хоће да привуче пажњу на регион, он каже да и овде може да крене рат. Да ли је то реално?
Мислим да није. Ови наши људи су релативно недавно прошли кроз ратове и мислим да се не би нашло нових регрута. Не говорим о шачицама њих, попут овог “великог вође” Срба из Бањске Милана Радоичића и групице истомишљеника или ових што по Београду држе косовске литије. Њих заједно нема ни за чету. Мислим да је исто и у суседним земљама. Има тих радикалних националиста, али не могу њих да поведу ни Баја Мали Книнџа ни Марко Перковић Томпсон.
На крају, свет се креће у фазама, ова је очито лоша. Кад и како ће се завршити?
Па шта сам ја, Питија? (смех) То су дуги процеси. Лоше је, али неће бити трећег светског рата нити нуклеарног рата. Без обзира на оно што се дешава у Украјини и Зеленског који помиње нови план победе – као да заиста верује да може да победи Русију – и упркос претњама из Москве, нуклеарног рата неће бити. Американци се устежу да испоруче и ракете дугог домета Кијеву. Јер, дужност председника САД је да штити интерес САД. А кључни њихов интерес је да не почне рат са нуклеарном велесилом каква је Русија. Са друге стране седи метално хладни КГБ-овац код којег нема нервозе нити афекта из којег би притиснуо црвено дугме. Сви су они рационални кад је у питању могућност да избије глобални или нуклеарни рат. Сувише је много фактора одвраћања.
Ови побочни ратови, регионални и локални – њих је увек било. Противречим омиљеној досетки да је проституција најстарији занат. Није, рат је најстарији занат. Проституција је настала због ратника, да се разоноде током одмора. Рат је иманентан цивилизацији. Али, добро је да постоји довољно разума да се избегне трећи светски рат.
Извор: Време
