Пише: Бошко Јакшић
У Загребу је експлодирала корупционашка афера због које је смењен и ухапшен министар здравља Вили Берош. Њему је одређен притвор од месец дана пошто се, заједно с још седам особа, терети за примање мита приликом набавке преплаћених дуалних микроскопа за неурохирургију. Корупција брише границе у региону Међу ухапшенима због трагедије/злочина у Новом Саду је и један министар. Оптужницу не знамо: реч је о командној одговорности, али за шта? За техничке пропусте или за корупцију
У Загребу је експлодирала корупционашка афера због које је смењен и ухапшен министар здравља Вили Берош. Њему је одређен притвор од месец дана пошто се, заједно с још седам особа, терети за примање мита приликом набавке преплаћених дуалних микроскопа за неурохирургију.
Међу ухапшенима је и професор др Крешимир Ротим, један од најпознатијих и одликованих хрватских неурохирурга, декан Здравственог велеучилишта у Загребу, управник Клиничко-болничког центра Сестре милосрднице, предавач на факултетима у Сплиту, Осијеку и Мостару и председник здравствене комисије Хрватског ногометног савеза. Професор се веома занимао за бизнис, па је у Загребу завршио постдипломске студије на Економском факултету. Његова породица је власник три поликлинике.
Ко је покренуо истрагу – хрватски Уред за сузбијање корупције и организованог криминала (Ускок) или уред јавног тужиоца Европске уније (ЕППО) – предмет је дебате о надлежности. Опозиција упозорава да Ускок жели да преузме процес како истрага у случају доказивања спреге политике и струке „не би ишла даље” јер је реч о министру из редова владајуће Хрватске демократске заједнице (ХДЗ).
Влада премијера Андреја Пленковића и председнички кандидат ХДЗ-а Драган Приморац тврде да се за криминал може теретити искључиво појединац који га је починио, без обзира на то о којој је странци реч.
У Сарајеву су истражитељи Државне агенције за истрагу и заштиту (Сипа) у истом дану ухапсили министра комуналне привредне инфраструктуре, просторног уређења, грађења и заштите околиша у Влади Кантона Сарајево Бојана Бошњака. Осумњичен је да је дао позитивно мишљење на извештај о стратегијској процени утицаја на животну средину, којим је намеравао да легализује незаконите урбанистичке пројекте градње на Бјелашници.
Влада Кантона Сарајево верује да је Бошњак невин, али обећава да ће „у случају да се утврди одговорност било којег члана наше владе, предузети одговарајуће мере у складу са законом и моралним начелима”.
Тако ко зна који пут, и ко зна где, дођосмо до тога да глобално искуство говори да је политичка класа најважнија циљна група корупције.
Уобичајено је мишљење да је одређени степен корупције у политичком животу неизбежан – уколико је све у оквирима „нормалности”. Ко је и како одредио те нивое – немам појма, али сведоци смо да се летвица подиже у небеса. С том разликом што се негде против корупције боре без обзира на то до којих се висина испела, а негде су они у врху политичке пирамиде заштићени као панде.
У Србији је борба против корупције у жижи кампања свих странака које учествују у изборној трци. Сви говоре о интензивној контроли имовине политичара и обећавају оштре мере против оних који су имовину стекли криминалом и корупцијом. Пуста обећања лаковернима.
Шта се променило од 2006, кад је министар Веља Илић сељанима негде у Србији говорио: „Шта је за мене као министра да украдем пет километара ауто-пута и да вам асфалтирам цело село”? Знатижељници су 2008. једва чекали да виде на кога је то Борис Тадић мислио кад је функционерима ДС-а на власти поручио да их неће заштитити ако се установи да су умешани у корупцију. Нису дочекали.
„Крадуцкање” је постало омиљени хоби. Зато километар ауто-пута у Србији кошта пет-шест пута скупље него другде.
Ништа се у вези с тим не мења. Континуитет омерте, заклетве ћутања. Врана врани очи не вади, а грађанима преостаје да се само питају одакле они у власти или у њеној близини купују станове, возе луксузне аутомобиле, на себи носе одећу у вредности гарсоњере, пију вина од по неколико хиљада евра.
Борба за плен одувек је била покретачки мотив. Шта ће ми власт ако не могу да је злоупотребим? Апетити временом не слабе, насупрот. Процене кажу да у Србији годишње због корупције испари милијарду евра. Сами себи чинимо штету већу од разних окупатора кроз историју.
Многи политичари јавне ресурсе посматрају као самоуслугу без касирке. Док јавност слаже слагалицу од сумњи, говоркања и чуђења, али и од сасвим приметних знакова новобогатства, они који предаторски отимају евре, доларе, а ако баш мора и динаре, научили су лекције. Око себе су изградили заштитни зид који чувају полицајци који би требало да их хапсе, тужиоци који би требало да их испитују, судије које би требало да им суде.
Свако је поштен док се не докаже супротно. Пошто нико не покушава да докаже супротно, нема лажи, нема преваре. Просто савршенство.
А у суседству? Изгледа да по тој Хрватској мало-мало па неког „ухите”. Списак из последње три деценије је подужи: председник владе, допредседник владе, министар привреде, министар пољопривреде, министар унутрашњих послова, министар одбране, министар ЕУ фондова, министар културе, министар грађевинарства, државни секретар, равнатељ Сигурносно-обавештајне агенције, равнатељ Војно сигурносно-обавештајне агенције ВСОА, стални представник у УН, градоначелници Загреба и других места, жупани и дожупани, саборски заступници, председници станака, председник највеће компаније у земљи, директор Ине, директор „Хрватске електропривреде”, директор „Јадранског нафтовода”, директор „Хрватских аутоцеста”, председник управе „Хрватских железница”, председник управе „Хрватских шума”, директор „Хрватских вода”, директор „Хрватске лутрије”, декан правног факултета, председници фудбалских клубова, равнатељ Хрватске телевизије…
Импресиван списак који недвосмислено потврђује колико корупције има у Хрватској. Како је таква уопште могла да уђе у Европску унију? Какав нам је то сусјед/сусед? Трула је то држава кад има толико за хапшење.
У Србији је тога било у време бивших власти које су земљу опљачкале и бациле је на колена, док нису дошли напредни нови.
У златном добу мито не постоји. Све функционише кô швицарска урица. Нема хапшења, што је крунска потврда да нема корупције (можда и има, али то је минимално). Нема криминала (ако га има, то се односи на болесноумне убице, шверцере дроге или људи, бахате возаче аутомобила испод 1.600 ццм, обрачуне око наследства, понеку продавачицу љубави дуж ауто-пута)…
Србија је озбиљна земља. То што се не хапсе оптужени да су прислушкивали председника само је потврда демократске ширине и људске толеранције. То што разне афере немају епилог није, како би злонамерни помислили а опозиција покушала да оптужи, резултат бахате надмености, правосудне послушности и политичке контроле полиције и служби безбедности, већ стицај сложених околности у које обичном грађанину боље и да не улази.
Овде се хапсе тзв. активисти који трагедију/злочин у Новом Саду користе да би доказали (непостојећу) корупцију и срушили власт. Хапсе се „звиждачи” уз ветар који гурају клипове у точкове наменске индустрије. Хапсе се лидери војног синдиката. И треба. Шта ће војсци синдикат? Кад боље размислим, шта ће уопште синдикати када о запосленима највећу бригу води власт? Шта ће нам и ЕУ? Тамо инсистирају да се корупција истражује, и кажњава.
Е, моји Хрвати. Ништа ме не чуди да толико завидите свеколиким успесима земље Србије, која би, како ствари стоје, ускоро могла да прогласи да је, попут пандемије, победила корупцију и да као непотребна укине сва та антикорупционашка тела. Тако се стиче поверење јавности.
Извор: Политика
