Пише: Борка Голубовић-Требјешанин
„Никада нисам била ни Офелија, ни Јулија, нити сам волела такве улоге. Почела сам као заводница и наиграла се таквог репертоара: од глупача до превејаних, од опајдара до дама из високог друштва”, речи су глумачке диве Оливере Марковић (Београд, 3. мај 1925 – Београд, јул 2011), у чију част је у Музеју Народног позоришта у Београду приређена поставка „Оливера Марковић на сцени Народног позоришта”. У овој кући уметности остварила је бројне, најразноврсније роле, подједнако уверљиве у модерном и у класичном репертоару. Изложба је приређена поводом обележавања века од рођења ове бескомпромисне глумачке даме, мајке и супруге, која је веома рано пружила знаке отпора устаљеном начину комуницирања са публиком. Ауторка изложбе је Мирјана Одавић, која је потписала и каталог изложбе. Дизајн изложбе и каталога урадио је Јован Тарбук.
Оливера Марковић рођена је као Оливера Ђорђевић на Чукарици, у Љешкој улици, 3. маја 1925. године. Волела је своју Чукарицу и то брдо сматрала својим завичајем. Емотивна везаност Оливере Марковић за Чукарицу не треба да чуди. Њен деда Јован Новаковић био је први председник општине Чукарица, али и оснивач и власник прве кожарске фабрике у Радничкој улици. Јован Новаковић, пореклом Чех, сплетом околности населио се на овој општини, прешао у православну веру и 1911. године, када је основана општина Чукарица, постао њен председник. На кући у којој је живела глумица Оливера Марковић, на раскрсници улица Пере Тодоровића и Осоговске на Бановом брду стоји спомен-плоча у част ове драмске уметнице која се, према анкетама, налази на трећем месту највећих српских глумица 20. века.
Наша прва Меги
Склоност према театру показивала је у најранијем детињству. Већ са девет година основала је „позоришну групу” у Нишкој Бањи, у којој је била и глумица, и редитељка, и управница. Завршила је Другу женску гимназију и стигла до апсолвента историје уметности на Филозофском факултету у Београду. Љубав према глуми ипак је превагнула. У међувремену, уписала је Академију за позоришну уметност, на којој је дипломирала 1952. године у класи Мате Милошевића. Била је активна и за време окупације, са групом вршњака, гимназијалаца и студената, почела је да спрема представе на Коларчевом универзитету и у београдским становима. Скромна, ненаметљива драмска уметница изузетне снаге и енергије, сугестивности, са широким спектром различитих карактера и емотивних стања, Оливера Марковић увек је била у складу са глумачким задатком: одани и захвални партнер. Чаролија њене глуме била је у природном дару да нађе праве емоције за патњу и радост, да буде убедљива, да зрачи са сцене. Била је уметница са умећем да тумачи време у ком живи и да сведочи о њему, да саосећа са човеком, да га брани уметношћу, због чега је била и остала миљеница и публике и критике. На новинарско задирање у интиму са лакоћом је умела да стави тачку и да новинарску знатижељу мудро окрене ка њеном позоришном, филмском и телевизијском стваралаштву.
Њене топле, тамне очи биле су и враголасте и смерне. Када треба, и ватрене. Непогрешиво је умела да глуми својим очима и да ликовима које је тумачила подари и душу, али и тајну: ону женску, недокучиву.
Троје од Шотриних 500 глумаца: Зоран Радмиловић, Бата Паскаљевић и Милена Дравић
У сећању је остала и њена изјава да је волела италијанску глумицу Ђулијету Масину, Фелинијеву музу, јер је она „диван пример глуме у којој је обиље живота: све је на граници комичног и трагичног, као код ненадмашног Чарлија Чаплина”.
Маркантна Оливера Марковић била је синоним Београдског драмског позоришта, потом новосадског Српског народног позоришта, из којег 1967. године прелази у Народно позориште у Београду, где је остала све до одласка у пензију 1989. године.
Колико је Оливера била значајна у том периоду, говори чињеница да је својим жаром и страшћу 1956. године одиграла нашу прву Меги у „Мачки на усијаном лименом крову”. У комаду Тенесија Вилијамса није било довољно имати облине привлачног мачкастог бића, већ донети оно изворно декадентно тадашњег новог таласа америчке драматургије. Оливера Марковић је на сцени БДП-а ишла из улоге у улогу. Свака је имала топлину њеног глумачког израза, али другачије портретисана њеним способностима трансформације: Каролина Ријечка са одликама необуздане девојке од истарског камена, Шоова поетична Елиза Дулитл из „Пигмалиона”, драматична Маргетићка, коју је волео и њен писац Крлежа, народска и бистра Драга Машин… Била је једна од најбољих Бориних Коштана, али и Брехтова Мајка Храброст.
На сцени националног театра остварила је укупно 36 улога, почев од Дарје у „Тихом Дону”, преко Маше у Толстојевом „Живом лешу”, Агафје у Гогољевој „Женидби”, Александре у Анујевој „Коломби”, Јулишке у Нушићевом „Путу око света”, Либере у Голдонијевим „Рибарским свађама”, Аркадине у Чеховљевом „Галебу”, Бабе у „Горском вијенцу”, Жене у „Пат или игра краљева”, Госпође Олге у истоименом комаду Милутина Бојића, Гђе Јеце Ђерман у „Како засмејати господара” Виде Огњеновић, Филаменте и Мадам Парнел у Молијеровим „Ученим женама” и „Тартифу”…
Ако се овоме додају и најразноврснији драмски ликови остварени на другим театарским сценама широм ондашње земље, позоришни опус Оливере Марковић броји више од 100 улога, међу којима је тешко издвојити најбоље.
Певачица руских романси
Први играни филм „У планинама Југославије” снима већ 1945. године. У импозантном опусу од 63 снимљена филма издвајају се „Сумњиво лице”, „Последњи колосек”, „Влак без возног реда”, „Узаврели град”, „Др”, „Козара”, „Пут око света”, „Сибирска леди Магбет”, „Национална класа”, „Петријин венац”, „Мајстори, мајстори”, „Мој тата на одређено време”, „Балкан експрес”, „Већ виђено”, „Браћа по матери”, „Сабирни центар”, „Урнебесна трагедија”… Међу филмским улогама истиче се њена успешна сарадња са великим пољским редитељем Анджејем Вајдом у насловној улози „Сибирске леди Магбет”, рађене по Љесковљевој причи.
Међу филмским наградама истичу се Сребрна и две Златне арене на Филмском фестивалу у Пули, те „Славица” за укупни допринос развоју филмске уметности. Међу позоришним – Добричин прстен за животно дело.
Радо је снимала и за телевизију: 13 драма, 26 серија и више шоу-програма, а остварила је и педесетак улога у радио-драмама. Најшира публика памти је као врсну, по многима најбољу певачицу руских романси и шлагера.
Оливера Марковић се држала тога да свака глумица мора да има пар вештачких трепавица. Њој, заиста, са таквим талентом и шармом, ништа друго није ни било потребно.
Извор: Политика Магазин
