Пише: Борислав Пекић
Одмор од историје XXXIX део
Публиковано у Београду, BIGZ 1993, Copyright © Borislav Pekić
Сива боја разума
Гђа. Изола Вер Кери 1958. ножем рањава Рев. Мартина Лутера Кинга, црнца и вођу америчког антисегрегационизма. Прогласава се неурачунљивом, на суд не изводи, и на неодређено време затвара у лудницу. Природно, зар не? Зар црнкиња здраве памети — а Гђа. Кери је црнкиња — може напасти човека који се бори за њена права?
Она то не може. Она мора да га обожава. Пошто га, очевидно, не обожава, луда је. На њеном месту, белац би био суден као урачунљив, јер је, такође, јасно да, ако је при памети, белац не може желети заједницу са црнцима. Да је ранила неког белог сегрегационисту, суђена би била и Гђа. Кери. И то би се сматрало сасвим у границама здравог разума. Владајуће мишљење у Америци држи, изгледа, да сви црни морају бити за интеграцију с белима — ко, нормалан, не би хтео да буде привилегован? — а ако се изузетак и нађе, тај мора бити с оне стране ума.
Уопште се не претпоставља да је Гђа. Кери против интеграције могла бити из рационалних разлога, да је, попут Црних Муслимана, могла сматрати како само потпуно и дефинитивно одвајање од беле заједнице њеној може донети стварну независност, грађанска права и самопоштовање.
(Криминалан чин, наравно, није споран. Спорна је дијагноза на основу расистичке предрасуде да свако мора жудети за друштвом белаца.) Зар само болест даје право црнцима на одбијање беле цивилизације? Медицинском дијагнозом, злоупотребом психијатрије, Гђа. Кери је одузето право избора. И што је најгоре, учињено је то подсвесно и спонтано. Бели је мозак аутоматски један акт, неспојив са идејом о његовој супремацији, дефинисао као — суманут.
Велики амерички песник Езра Паунд (Езра Вестон Лумис Паунд (1885 – 1972) амерички песник и критичар и главна личност у модернистичком правцу у поезији. Помогао је у откривању Елиота, Џејмс Џојса и Хемингвеја. (Прим. прир.) провео је рат у дрзању проосовинских говора из Рима. 1945. је ухапшен, у С.А.Д. одведен, након споразума Владе, Суда, Тужбе и Одбране, одлуком пороте, која је већала три минут а, проглашен лудим, и у току тринаест наредних година држан у азилу за умоболне. Американци су, наиме, сматрали да ниједан нормалан Американац не може бити фашист.
(Да ли је Паунд издајник, то је могла бити само ствар суда, до којег никад није дошло. Јер, забога, у хуманом друштву лудаци се лече, а не суде.) Чињеница да је прилично паметних људи инклинирало фашизму — В.Р. Хоерст, Коктој, Селин, Шпенглер, Маринети итд. — никог није збуњивала. Сем Хоерста, нико није био Американац. (Хоерст је био, али је био и моћан.)
Будући да Американци себе сматрају најздравијим људима на свету, и њихова демократија мора бити најздравији могући поредак, па свако ко то не види, ако је Америлцанац, мора бити луд. (Остали могу бити злочинци и као такви вешани.) Тако је Паунд од нормалног фашисте постао ненормалан песник. Питам се сада, уз сав респект према колективној самодопадљивости једне нације, зашто је убијен Мусолини? Ако је Паунд, који је само бранио фашизам, проглашен манијаком, зашто је убијен Мусолини који га је спроводио? Тај је свакако морао бити луђи од Паунда?
Постхумни психијатријски прегледи, у најбољем случају, на саму границу ума, редовније далеко ван њега, стављају готово све изузетне историјске личности, чак и оне праисторијске као што је Јоб. Високо на лудачким листама котирају се пацијенти од Христа до Хитлера, од Леонарда до Достојевског, од првог до последњег кршиоца важеће социјалне, етичке или политичке норме.
Спустимо ли се обичним људима, на земљу, ту нас чека извесни Оверстрит с упозорењем: »Човек може бити незадовољан расном неједнакошћу, стањем у коме је изградња општинских кућа, радничким унијама итд… Такви људи могу изгледати нормални, јер су кадри обављати своје послове и одржавати свој друштвени статус, али су они, ми то сад увиђамо, већ поприлично одмакли на путу у неко ментално обољење…« (Ја, лично, на том путу, бар за сада, »у виђам« једино — господина Оверстрита.)
Добро су познати званични покушаји да се борци за грађанска права на Југу и демонстранти против рата у Вијетнаму, прогласе опсесивно-ауторитативним личностима, чији су душевни поремећаји проистекли из неапсолвираног Едиповог комплекса.
Раширено је уверење да су савремени грађански терористи реактивирани лудаци.
Псеудолегална психијатрија бележи све нове успехе од Аргентине и Чилеа на западу, до Русије на истоку. Русија чак има и извесне традиције. Под Александром I, кадет Жуков се проглашава суманутим због писања стихова о слободи. Никола I исту дијагнозу поставља за Љермонтова. На Философска писма Чадајева, Влада одговара одлуком, којом му се: »…узимајући у обзир рђаво стање несрећне особе, у очинској бризи за поданике, забрањује напуштање куће и одређује медицинска нега.«
Нирнбершке пресуде прогласиле су еутаназију душевних болесника злочином против човечанства. А Немци нису гасом убијали здраве људе. Здрави су убијани по другој линији.
У међувремену, психијатрија је знатно напредовала, а са њом и круг пацијената
1953. високи партијски функционер Москве Сергеј Писарев 18 месеци проводи на посматрању, пошто је изразио сумњу у постојање тзв. Лекарске завере.
Над деветнаестогодишњом студенткињом Јофе, масовним дрогирањем, врши се »хемијска лоботомија«, после које ова заиста силази с ума.
Појављује се Владимир Буковски који је трећину живота провео измеду затвора и луднице.
Филолог Глузман проводи тако четрнаест година.
Зоре Медвједев се проглашава »раздвојеном личношћу«, јер се истовремено бави биологијом и поезијом.
Дисидент, бивши генерал Црвене армије Григоренко има сличну клиничку историју. Једна лекарска комисија у Ташкенту проглашава га урачунљивим. Извештај 59/С Сербског Института за Форензичну Психијатрију у Москви одбацује налаз са мотивацијом: » … да се патолошке промене у Григоренковој психи не могу открити у условима ванболничког прегледа, због његовог сасвим сређеног понашања у спољним условима, формално кохерентног изражавања и добре меморије, што све карактерише патолошки развој личности.« (Подвукао Б. П., у недоумици ко је ту стварно скренуо.)
Дисиденту, физичару Пљушчу лекар љубазно објашњава његово лудило: »Пошто се не можете адаптирати на ситуацију, него излажете тешкоћама и себе и породицу, ви не можете бити нормални.« Кад се овај позива на Лењина и бољшевике, лекар промтно унапређује дијагнозу — проглашава га грандоманом који се пореди са Лењином.
У случају песникиње Наталије Горбањевске, медицина запада, бар до пола пута, руку пружа медицини истока. Рус др Лунц сматра да н о рмално функционисање песникиње није никакав доказ здравља, по среди је дискретан облик шизофреније, чија је друштвена опасност већа, уколико је она мање уочљива. Британац др Сидни Краун се не слаже. Дијагноза је претерана. О шизофренији говора нема. Реч је о неурози која се лечи амбулантно, средствима за умирење и психотерапијом. (Легитимно је питање сада кога треба лечити — јер је др Лунц, очигледно, ван сваке помоћи — Горбањевску или др Крауна? Пару дајем на Крауна. Али не у лудници, наравно. Амбулантно, код куће.)
Поменути др Лунц није тек практичар. Он је и теоретичар. Његов је нарочит допринос психијатрији тврдња да сваки илегалан акт, већ по томе што је илегалан, захтева психијатријску анализу, јер у условима социјализма за њим нема здраве потребе. У капитализму социјална дисхармонија рађа криминал. Пошто ње у социјализму нема, криминал потиче једино из »персоналне дисхармоније«.
Милош Црњански: Кад су писци били дипломате између два светска рата
У таквој шеми ствари сваки нонкомформизам постаје прима фацие доказ менталног обољења. Сваки предлог за реформу друштва постаје »параноидна реформистичка самообмана«, размишљање — »метафизичка интоксикација«, склоност самопосматрању — »дискретна шизофренична повученост«, трагање за неким истинама »перзистентна манија«, жалбе на прогањање — »параноја«. „Хетеродоксија постаје медицински проблем, а развој самосталног мишљења — патолошки процес“ чак и ако уображавате да сте прогоњени, а убеђују вас да нисте — у затвору.
А када тако стоје ствари, када политички фактори детерминирају медицинске критеријуме, кад се, тим путем, долази до дефиниције по којој је ментално здрава особа само она која се мири с поретком ствари, а болесна свака која му се опире, није чудно што се јавља антипсихијатријска школа која учи… »да је суштина психијатрије у репресији револуционарне подсвести у име државе и да је њена историја, историја метода којима друштво слама психолошки отпор против владајућих услова живота.«
Правила Светске психијатријске организације у параграфу 7. наглашава:
»… Психијатар не сме узимати учешћа у присилном третману тамо где ментални поремећај није безусловно установљен…«
Једини је проблем у томе како постићи да се не установи?
Извор: borislavpekic.com
