На пријему НИН-ове награде 23 фебруара 1971. године држим свој први и једини говор у животу:
“Дозволите ми да, примајући ово високо књижевно признање, изложим и неке сумње које, поред својих убеђења, настојим да при писању увек имам пред очима. У највишој врлини уметности, у њеној моћи да однос уметника према свету учини општим, у способности уметности да од сваког Дела учини сигнум којим искуство обележава сопствени развитак, крије се и њена најзлоћуднија урођена мана: опасност да Дело не изражава ништа друго до свог творца. Јер, ако у једној књизи, слици или композицији нема ништа од других, због других и за друге, онда ће оне, и кад су савршене, личити на свеће које светле само док горе, а не на звезде које нас обасјавају и када су већ давно погашене.
Трудио сам се стога да датуми који обележавају путању мог личног искуства не одређују сасвим и сами судбине мојих личности, па ни Арсенија Његована, јер бих у противном водио јалову коресподенцију са самим собом. Али, ни допуштао нисам да свет у коме живим својим датумима, сопственим развојем без призива одређује њихову судбину, јер бих онда себе свео на улогу коју је Еуген Ионеско означио као поштарску био бих разносач порука и препорука. Једини критеријум којим сам се при тражењу равнотеже између мог и туђег искуства руководио — било је оно што сам замишљао да је моја савест. Животу никада нису недостајали виши циљеви.
На жалост, оно што нам се тако често објављује као живот на делу, неконтролисана је спрега воље и случаја, добрих намера и рђавих исхода, па ми, који смо и сами тек још једна непозната у тој несведеној једначини патње, сумње, наде, страсти, искушења и неизвесности, једино на савест можемо да се ослонимо и да у њој потражимо критеријуме својих избора, мере својих акција, а ако смо писци, и циљеве својих речи. Али суд, суд увек припада другима. И у животу, и у уметности. Јер су наши животи и наше уметности другима намењени.
И као што неподношљива тежина усамљености, то људско наличје нељудске човечије позиције, није у оскудности онога што примамо, већ у неспособности и немоћи да дајемо, тако и догматичност наших умовања, неутралност наших чинова, саможивост наших осећања, насилничка разорност наших тежњи, у једну реч конформизам или фанатичност наших живота, почивају у заблуди да је свет само полигон за изражавање сопствених личности, без обзира на то испољавају ли се оне као идеје или као поступци.
Прави проблем књижевности никада није: о чему и како писати, већ за шта и како живети. Па ако нам та књижевност, као део аутентичне људске историје, у живљењу помогне, исцрпла је своју битну сврху. Дубоко верујем да је генерација којој припадам свесна тога, па чак и када ту свест најефикасније не испољава или најдоследније не следи њене налоге. Верујем да генерација романсијера којој припадам, а коју тако врсно представљају Миодраг Булатовић, Драгослав Михајловић, Данило Киш, Мирко Ковач, Филип Давид, Павле Угринов, Радомир Смиљанић, Бора Ћосић и други, допушта наду да у својим најбољим делима неће изневерити оне племените оријентације новије српске књижевности које су нашој духовној историји дале Иву Андрића, Милоша Црњанског, Растка Петровића, Владана Десницу, Михаила Лалића, Мешу Селимовића и Добрицу Ћосића.
Верујем, најзад, да је та генерација само претходница млађем нараштају приповедача и не само приповедача, која ће слободом осећања, идеја и израза, правим речима вратити снагу моралног чина, а моралном чину сјај и дубину правих речи. Ако су при додељивању свог признања неке од изложених инспирација узете у обзир, осећање захвалности с којим ћу га примити; биће још дубље.”
Извор: borislavpekic.com
