Пише: Борислав Пекић
Хронична психологија опсадног стања и угроженост спољним и унутрашњим непријатељима
Затвор живи у константном опсадном стању и страху од непријатеља. Не тврдим да њих нема. Ако ћемо право, у затвору само непријатеља и има. У том, дакле, погледу управа не греши и њен је опрез разумљив. Оно у чему греши је убеђење да је тај непријатељ опасан. И увек непријатељски активан. То није случај.
Непријатељска активност у југословенским затворима године 1949. састојала се поглавито у нужној одбрани од ексцесивних мера одмазде затворских власти. Она је, претежно, била дефанзивног карактера. Десеторицу угрожених политичких затвореника примили смо у нишку болницу тек када им је запретила опасност да буду конфинирани у самицама Беле куће и изложени тортури. Ми смо се бранили, ништа више.
Управа, међутим, овакве поступке никад није третирала као реакције на властито понашање (као што то ни власт напољу никада не чини), него их је квалификовала као офанзивни непријатељски акт. Да ли је она знала нашу стварну снагу? Да ли је била свесна њене ограничености, а изнад свега њеног порекла у својим нечовечним и неправичним поступцима?
Ако се Управа није могла узвисити до схватања своје кривице за ненормално стање у затвору, убеђен сам да јој наша реална беспомоћност није могла измаћи. Зашто се онда око ње толико ангажовала? Зашто је затвор држала у опсадном стању?
На то ћемо питање, по аналогији, одговорити кад сазнамо зашто нас је и социјализам у том опсадном стању деценијама држао. Почев од иницијалног послератног сукоба са Савезницима (после свега, више њиховим него нашим) и афере око Трста, па све до данашње државне кризе, ми смо стално били у некаквим изванредним приликама. Ванредно стање се, све до Косова, не проглашава, али се све његове прерогативе користе, пошто се народ ставио у одговарајуће хистерично расположење опседнутог града.
(Тако се у одбрани од „непријатељског психолошког рата“, овај води против властитог народа.) Повод може бити било какав, важне су последице. Оне нису толико у сторнирању закона – то се и не чини, јер је наша укупна законитост већ постојећим законима довољно сторнирана – колико у стварању расположења које његову правичну и разумну примену онемогућује. Опседнуто друштво је поседнута колективна памет.
Поседнута памет је увек сужена на узрок своје фиксације, извесну спољну или унутрашњу опасност, и не може се нормалном функционисању вратити све док се та грожња не уклони. Како опасности по државу не могу бити безличне, јер се не би разумеле, не би у свести поданика жељене последице произвеле, морају оне имати своје живе, рељефне протагонисте. Своје ђаволе и њихове ученике. Своје Велике и Мале сотоне.
Будући да су спољни ван домашаја, остају домаћи, њихови унутрашњи следбеници (народни непријатељи). Они што спољну опсаду преносе унутра и од државе чине град опседнут с две стране, једном која га угрожава споља, другом која му прети изнутра. На њих се сваљују сви промашаји политике, сви неуспеси режима. Парадокс да њих, према званичној пропаганди, има шака јада, никог не узнемирује.
Опседнути – и поседнути идејом опсаде – никад не мисле друкчије него као уплашени грађани опкољеног града, да је за отварање његове капије довољан само један издајник. На таквој се психопатолошкој основи граде потребне монолитности и елиминишу или до крајњих могућности одлажу здраве разлике које би се, у противном, свакако испољиле.
Извор: Borislavpekic.com
