Пише: Борис Рашета
Од 37.000 тона отпада у Госпићу, чак је 32.000 тона трајно закопано у тло, скривено од очију јавности на дубини од три до четири метра, док је преосталих 5.000 тона остављено разасуто на површини од 13.500 четворних метара. Како је могуће да је под носом државе тако велика површина претворена у илегални токсични депониј? Је ли институционални сустав капитулирао пред мафијашким структурама које тргују отровом или је, што је још горе, активно судјеловао у организираном екоциду? Чини се – обоје
Ово је можда и највећа афера Хрватске демократске заједнице, странке којој није мањкало афера. У скоро 40 година постојања, ХДЗ је осуђен на хрватском суду због злочлначког удруживања, дао је првог премијера који је робију одгулио након власти а не прије ње, док је само под влашћу Андреја Пленковића из владе излетјело више од 30 министара.
Може ли горе? Може.
У Госпићу је откривен опасни отпад – 37.000 тона пластике, медицинског смећа, клора, опасних, неразградивих кемикалија – који је у бившем силосу пропалог комбината “Велебит” несметано одлаган све док локалне еко удруге нису покренуле протесте.
ЧУДАН НЕКИ СМРАД
Довожење отпада почело је прије пет година. Камиони су дању и ноћу довозили терет и несметано га искрцавали у град. Лика је хадезеова Спарта, срце најлојалнијег замисливог бирачког тијела, постојбина Анте Старчевића и Николе Тесле. Депонија је удаљена тек неколико километара од родне куће двојице великана којима се та регија поноси, сваким на свој начин.
Током љетних мјесеци, под утјецајем високих температура, с тог је мјеста допирао неподношљив смрад који је гушио мјештане.
“Нисмо могли отворити прозоре, дјеца су повраћала од тог мириса, а главе су нас бољеле данима,” рекли су медијима огорчени мјештани, који су мјесецима сами покушавали докучити што се то догађа иза затворених врата напуштеног комплекса. Сад знамо: оно што су удисали није био обични комунални отпад већ коктел тешких метала, кемикалија и твари које полако, али незаустављиво продиру у земљу и, потенцијално, у подземне воде Личког поља.
Да нешто не ваља, сигнализирало је и понашање мачака – одбијале су пити воду из славина. Проблем је шире начет кад се локална прича о “чудном смраду” и “мачкама које не желе пити воду из пипе” почела котрљати по медијима па је напокон, у фебруару ове године, реагирао УСКОК, Уред за спречавање корупције и организираног криминала. Налази су престравили државу. Концентрација бакра измјерена у тлу поред бившег силоса, који је претворен у депонију, била је сто пута већа од лимита, олова десет пута од допустивог, а антимона чак 300 пута! Кад бисмо тај отпад ставили у шлепере, израчунао је колумнист Индеxа Горан Војковић, шлепери би попунили аутоцесту од Загреба до Карловца. Само сметлиште, у бившем силосу комбината “Велебит”, око њега и под земљом, заузело је површину два ногометна игралишта.
Пресушивање европских река: Економски и еколошки шок за Стари континент
Од 37.000 тона отпада, чак је 32.000 тона трајно закопано у тло, скривено од очију јавности на дубини од три до четири метра, док је преосталих 5.000 тона остављено разасуто на површини од 13.500 четворних метара.
Како је могуће да је под носом државе тако велика површина претворена у илегални токсични депониј? Је ли институционални сустав капитулирао пред мафијашким структурама које тргују отровом или је, што је још горе, активно судјеловао у организираном екоциду? Чини се – обоје.
ЕКОМАФИЈАШКИ БИЗНИС
Уред за сузбијање корупције и организираног криминалитета (УСКОК) прстом упире у добро организирану хоботницу на чијем је челу стајао подузетник Јосип Шинцек, млади бонвиван, денди склон животу на високој нози. Годинама се у медијима и на економским сајмовима презентирао као “генијални иноватор” и еколошки освијештен подузетник. Прича му је била достојна баруна Минхаузена: нудио је рециклирање отпадне пластике и њезино претварање у висококвалитетни грађевински материјал.
Но, умјесто модерних погона за рециклажу, Шинцек је са својом супругом Моником Шинцек и мрежом компањона разрадио мало друкчији бизнис модел. Према документацији из истраге, отпад се у Лику масовно допремао из Словеније, Италије, али и из различитих дијелова Хрватске. У папирима се декларирао као “неопасан отпад” или секундарна сировина, док су камиони у стварности превозили високотоксични индустријски материјал чије збрињавање у западној Еуропи кошта стравично пуно новца. На том је бизнис моделу напуљска Камора, сектор екомафија, окренула милијуне. За увоз – понављамо бројку, 35.000 тона смећа – морала је бити ангажирана царина, полиција, локалне власти, инспекције…
Али влада и ХДЗ држе се скоро као да их се то не тиче. Логично. Проблем је велик као кућа, а настао је под њиховом влашћу, како на националном, тако и на локалном нивоу. Андреј Пленковић бјиесно је казао да “опозиција шири хистерију” иако Хрватски завод за јавно здравство тврди да је вода здрава за пиће. Завод, наравно, држи истакнути хадезеовац Тихомир Цапак, који је кренуо гасити еколошко здравствени и политички пожар који су омогућиле све инстанце.
Десничарска странка ДОМиНО у изјави за јавност прилично је концизно сажела проблем. “Сустав је имао апсолутно све: законске прописе, ригорозне дозволе, детаљне евиденције, инспекцијске службе и јасна упозорења с терена. Имао је све осим онога због чега заправо постоји – учинковите контроле и елементарне људске одговорности! Позивамо истражна тијела да без одгоде ‘слиједе новац’. Мора се прецизно утврдити тко је наплатио прописно, скупо збрињавање опасног отпада на западу, а затим тај исти отпад преко посредника јефтиније предавао даље, све док овај тихи убојица није завршио под нашом земљом, у срцу Лике.”
Одговор на питање гдје је новац нећемо чути тако брзо, а према свему судећи, он неће бити ни цјеловит. Локалне госпићке организације за заштиту природе дуго су се времена буниле прије него што је УСКОК започео истрагу. Мјесецима су слали детаљне дописе, фотографије и видеозаписе на адресе свих замисливих институција, укључујући и Државни инспекторат (ДИРХ).
Увијек су добивали исти одговор. “Све је по закону, инспекцијским надзором нису утврђене неправилности.”
Позадина те “законитости” експлодирала је у јавности када су процурили детаљи из саме истраге. Наиме, супружници Шинцек су у својим исказима истражитељима изнијели тешке оптужбе на рачун самог врха Државног инспектората и бившег главног државног инспектора Андрије Микулића, који је недавно ухапшен због примања великих количина мита, којега је узимао суровије и нерафинираније од бившег загребачког градоначелника Милана Бандића, који је пословао под егидом “нема џабе ни у бабе” за сваки градски посао узимао “пинку”. Микулић је био шеф загребачког ХДЗ-а ,а Пленковић му је објединио све инспекторате у један и претворио га у фараона, иако су сви знали тко је Микулић и какви су му модуси оперирања – нема џабе ни у бабе… Према њиховим тврдњама, тражен им је велики новац како би инспекцијске службе трајно зажмириле на еколошку бомбу у Госпићу и допустиле наставак операције.
ОСУЂЕНИ НА ОТПАД
Што ће бити с Госпићанима?
“Били смо препуштени сами себи, лагали су нам у лице док су камиони истоваривали отров”, рекла је медијима госпићка активстица Дарија Дошен на недавном протесту.
Дошен говори у име свих Госпићана кад истиче један једини ултимативни захтјев. Санацију. “Наш је једини, искључиви и апсолутни фокус санација ове локације! Не желимо никакво политизирање, никакве међустраначке ратове и никакво кориштење ове несреће за нечију политичку промоцију или скупљање поена пред камерама. Ми тражимо да се овај проблем најприје физички ријеши, да се отров макне из нашег града, а тек онда нека се унутар правосудног сустава до краја лоцирају, процесуирају и најстроже санкционирају сви одговорни.”
Но, то није тако једноставно. Влада је послала понуду за збрињавање овог отпада на више од 60 адреса по Европи, али тај отпад нитко не жели. Главни камен спотицања, који је престрашио грађевинаре и екологе, био је екстремно високи удио клора у отпаду. Та кемијска чињеница драматично мијења правила игре; присутност клора кључно утјече на одабир технологије збрињавања, јер се такав отпад не може уништити у класичним спалионицама без опасности од ослобађања смртоносних диоксина и фурана. А процес је изузетно скуп.
Сад ће се морати ићи на изравну погодбу умјесто јавног натјечаја, па би цијена ове еко катастрофе могла премашити 125 милиона еура. Кракови истраге данас се шире и на Бенковац, Вараждин и Сењ, што индицира да је ријеч о разрађеној, националној мрежи за илегално одлагање екотоксичног материјала. Шинцек то није могао радити сам. За увоз и закапање тисућа тона отпада усред града потребна је институционална логистика – нетко с печатом и потписом морао је јамчити да инспекција неће закуцати на врата у кривом тренутку, а хиљаде камиона несметано су дошле до Госпића.
Научници: Медитеран какав смо познавали више не постоји, појавиле се инванзивне врсте
Истрага је до сад дошла само до Јерка Костелца, високопозиционираног жупанијског савјетника, којег се сумњичи због издавања незаконитих дозвола и рјешења која су Шинцековој групацији омогућила несметано дјеловање. А гдје су царина, полиција, инспектори? Док су се административни папири полако селили из ладице у ладицу, стигло је службено неовисно вјештачење које је провео Геотехнички факултет. Резултати су потврдили најцрње слутње грађана и неовисних еколошких стручњака: отпад у Госпићу је високоступањски екотоксичан. Анализом узорака утврђене су драматично повишене концентрације тешких метала у тлу, што представља изравну опасност за дугорочну контаминацију земљишта. Оно што је изазвало истинску панику међу токсиколозима јест проналазак ПФАСова (пер и полифлуороалкилних твари), у знанственим круговима познатијих под злогласним називом “вјечне кемикалије”. Ријеч је о синтетичким спојевима који се у природи не разграђују, већ се трајно акумулирају у околишу, живим организмима и људском тијелу. Знанствено је доказано да изложеност ПФАСовима доводи до тешких поремећаја. С обзиром на то да се Лика налази на осјетљивом крашком подручју, гдје понорнице и подземни водотоци путују километрима у непредвидивим смјеровима, проналазак ових твари представља потенцијалну регионалну катастрофу. Чланице иницијативе “Госпић је наш дом” тврде да цјеловите, детаљне кемијске анализе тла и подземних бушотина никада нису транспарентно објављене у цијелости, већ се јавности пласирају само прочишћени, фризирани подаци. Саборски заступник Моста Звонимир Троскот дефинирао је госпићки случај као изравни напад на суверенитет државе:”Људи, немојмо се заваравати, ми овдје не говоримо о неком изолираном инциденту или нелегалном одлагалишту грађевинске шуте! Ми овдје говоримо о бруталној, дубокој и свеобухватној еколошкој кризи! Овакав вид намјерног, свјесног и профитом вођеног тероризма, овакав вид еколошког угрожавања и угрозе здравља тисућа људи, изравно је и експлицидно наведен у нашој Стратегији националне сигурности из 2017. године као угроза првог реда. Ово је напад на државу”, казао је Троскот, члан странке МОСТ, коју дио јавности посрпдно зове “еко-усташама” а други дио “мосташама”, али су свеједно једини показали вољу за рјешавање проблема.
“ЕКОЦИД” И ПОЛИТИЧКЕ ПОСЉЕДИЦЕ
Случај Госпић претворио се у политички рат године. Премијер Андреј Пленковић, видно изиритиран притиском медија и опозиције усред љетне сезоне, сазвао је изванредну конференцију за новинаре. Проблем у Госпићу рашчланио је на три разине: казненоправну (коју рјешавају УСКОК и судови), санацијску (коју води Фонд) и, како је нагласио, “политикантску”. Опозиционаре је оптужио за оркестрирано ширење панике, пласирање опасних дезинформација и безочно кориштење еколошке несреће за скупљање јефтиних политичких бодова: “Ја у потпуности разумијем позицију и мотиве те и такве опорбе. Они су видјели најновије анкете јавног мнијења, свјесни су свог политичког неуспјеха и сада безобзирно користе ову ситуацију у Госпићу не би ли поновно, на силу, добили неку врсту медијске пажње и скренули фокус с успјеха ове Владе. Сви они који усред љета, у јеку туристичке сезоне, долазе у Лику и говоре о овој теми, ширећи хистерију о загађењу, не желе добро Републици Хрватској” казао је.
Као политички штит најавио је и велику законску реформу: увођење потпуно новог, тешког казненог дјела “екоцид” у Казнени закон, с предвиђеним вишегодишњим затворским казнама за загађиваче околиша. Али штета је већ почињена. Не треба ти кабаница за лањску кишу, како би рекао рахметли Алија Изетбеговић. Ово је, само без људских жртава – засад – пандан новосадској надстрешници.
Организатор просвједа Миле Илић најављује апокалипису Лике. “Госпић, Оточац, Удбина, Перушић, Грачац, све је затровано. То је један прстен зла који је нас Личане окружио и из којега зраче пошасти. Све ће нестати, постат ћемо спаљена земља или, ако вам је драже, постат ћемо мртва природа, али не она из умјетничких дјела, Ван Гогха или не знам чија. Бит ће то мртва природа Лике, мртва, неупотребљива природа. Нећете смјети доћи ни обићи гробове својих покојника”, навео је Илић. Душица Радојчић из лијевоеколошке странке “Можемо”, која је на власти у Загребу, оштро је одбацила ХДЗ-ове покушаје релативизације случаја, тражећи увођење преседана у хрватско правосуђе: “Овдје се ради о стравичном, хладнокрвном околишном злочину невиђених размјера, у којем су изравно угрожени животи, здравље и будућност наших људи! Захтијевамо да се у овом случају изрекну максималне могуће затворске казне без икакве могућности ублажавања. Ово мора постати опомена свима који мисле да од Хрватске могу радити приватни депониј отрова.”
Најоштрија је била “можемовка” Сандра Бенћић. “ХДЗ и Андреј Пленковић морају смјеста отићи с власти због овог незапамћеног екоцида у Госпићу! ПКК ‘Велебит’ је точка на карти на којој је хрватска држава пред очима свих нас потписала своју потпуну, срамотну капитулацију. И то капитулацију у корист мрачног профита који је у коначници завршио у приватним џеповима некаквих сумњивих подузетника и иноватора. А што остаје након њих? Остаје немјерљива, дугорочна еколошка и здравствена штета грађанима Госпића, али и стравична финанцијска штета за све грађане Републике Хрватске.
Управо ће сви наши грађани, кроз порезе, морати платити милијунске износе за санацију овог државног немара!” Али Пленковићу могу ставити соли на реп. Он у Хрватској има опозицију једнако слабу, неувјерљиву и безидејну као Вучић у Србији. Међутим, масовних протеста нема у Хрватској, а можемо се кладити да ће ХДЗ у Лици опет добити изборе. Не може им нитко ништа, јачи су од судбине, могу само да их мрзе они што их не воле.
ХДЗ у Лици никад није изгубио изборе, па неће – ако смијемо глумити бабу Вангу – ни сад, кад су Госпић претворили у еко бомбу. Некад најчистија регија у држави постала је синоним за загађење и токсичност. Пољопривредници на тржницама више неће смјети ставити натпис “лички крумпир” (до сад је то био синоним за квалитету и чистоћу), а Госпићани сад чак и за мачке морају куповати флаширани Х2О.
Извор: Време
