Пише: Борис Делић
Основно питање је да ли у Србији могућа демократска промјена власти у држави. Одговор на ово питање одређује карактер протеста и употребе државне силе над протестантима, Али идемо редом. да видимо правни И демократски оквир актуелних дешавања у Србији око студентских протеста.
Власт све више користи батине, хапшења и судске процесе да би зауставила студентски протест, односно актуелну побуну народа. Наводно су присиљени да користе силу јер демонстранти крше законе и насилно хоће да сруше власт. И то власт која, по њима, спашава и уздиже Србију и која је готово судбински дата овом народу, као неко божје провиђење које се мора бранити свим средствима. Међутим и по људској и божјој правди ствари не изгледају тако просто и једноставно како су ови овисници о власти “утриповали” у свом дугогодишњем делиријумском заносу.
Кад полицајац ципелари дете или шамара жену — команда одозго и наводна одбрана поретка неће га спасити на правом суђењу. Којег очекујемо кад се све ово заврши . Штавише, њихова „спремна одбрана“ о непријављеним скуповима и „отпору“ неће их заштитити од оптужби за насиље над цивилима. У демократском поретку — какав се Србија прокламује — ако локални закони ограничавају протесте, а међународно право их подржава, то постаје правни, стратешки и морални конфликт у коме међународно право има приоритет. Устав Србије признаје и директно примењује међународне норме, људска права и демократију — па свако кршење тих права има вишу тежину од локалних закона.
Никола Јовић: Зашто су дешавања у Србији супротна од Мајдана у Украјини 2014.
Али полицајац је последња карика у ланцу одговорности. На тему одговорности због насиља над демонстрантима улазимо у наш дијалог са АИ, под псеудонимом ЏИ, да разјаснимо неке правне и демократске дилеме и питања.
БО – Смије ли се народ побунити против власти. Морају ли се бунтовници држати закона као пијан плота па на протестима стајати на црвеном семафору или пазити на прописе о дозвољеним децималима буке. Како поштивати законе ако су побуне послиједње средство одбране слободе и кад нема другог начина да се промјени диктаторска власт. Да ли је онда сила протестаната легитимна колико и сила власти.
ЏИ – Без права на побуну нема ни основних људских права, а ни демократије. Они су темељ сваког демократског устава. Међу међународним нормама (UDHR, ICCPR), право на отпор против тираније и репресије је признато, па чак и у уставима неких земаља. Грађани имају право да се супротставе репресивној држави, укључујући и „илегална“ средства — грађански непослух па и оружани отпор — ако су друга средства исцрпљена. У правној терминологији, то су jus cogens норме, императивне норме међународног права.
БО – Сматрамо да је свако насиље над протестантима првенствено политичко насиље Нећемо се се само бавити моралним и психопатским ликом полицајца који ципелари беспомоћног дјечака или шамара жену. У сваком друштву постоји 3 до 4 посто популације са израженим психопатским особинама. Проблем настаје кад политичари и шефови полиције таквим особама дају оружје и овлаштења Неко је наредио силу, дао психопати униформе и палицу. инструкције шта да ради па га и похвалио га након батињања.
ЏИ – Кадрирање полицајаца је политички задатак и одговорност. Јер психопатске особе тешко суздржавају своје пориве и не поштују законе Основни принципи о употреби силе и ватреног оружја јасно захтевају да полиција користи силу само у складу са четири услова: Законитост – у складу са законом; Неопходност – само кад је апсолутно потребно; Пропорционалност – сила не сме бити већа од циља; Пажња при примени – радње морају бити планиране и ограничене. Политичари и надређени у полицији су апсолутно одговорни када систем срља у насиље. Када власт то занемари, одговорност није само политичка — већ и кривична.
БО – Кад ухапшене постројите да клече главом наслоњени на зид док иза њих стоје наоружани полицајци ради се о очигледном кршењу забране тортуре и понижавања ухапшених. Али, такве сцене и призори које подсећају на концентрационе логоре нису само правно забрањени — оне су деградација људскости. Оне руше цивилизацијски етос и основе хуманист. Толико су такве сцене дегутантне да се не треба само ослањати на закон већ једноставном уредбом забранити тим полицајцима обављање полицијског посла.. Образложење – није их лијепо видјети у униформи.
ЏИ – Према Европској конвенцији о људским правима (члан 3), такво поступање је забрањено у апсолутним условима — без изузетака — и држава има позитивну дужност да спречи, истражи и санкционише такве прекршаје. Међународни пакт о грађанским и политичким правима (члан 7), такође забрањује мучење и понижавајуће поступке, не само у хипотетичким ситуацијама, већ и као морални апсолут — без дозвољених изузетака. Ова забрана не може се суспендовати ни у ратним ванредним ситуацијама.
БО – Темељна људска права и право на отпор (против тираније или системског угњетавања) подржани су међународним нормама (UDHR, ICCPR) а негдје и потенцијално снажним уставним одредбама. У правосудним системима који комбинују монизам и дуализам, међународни нормативи могу имати приоритет.
Никола Јовић: Зашто су дешавања у Србији супротна од Мајдана у Украјини 2014.
ЏИ . У специфичним државама (нпр. Немачка), Устав и међународни хуманитарни стандарди имају виши статус од регуларних закона, чак и без додатне инкорпорације. Француска, Чешка и Грчка имају забележен уставно „право на отпор или устанак“ у случају укидања демократског поретка кад друга средства нису могућа
БО – Затвори у Србији су пуни студената, младих људи и дјевојака којима власт пријети ригорозним казнама. Замислимо судницу И судију који пита: — зашто ниси мирним путем тражио промену? Окривљени каже: „Устав је срушен, демократија је угашена — ово је мој последњи избор.“ Да ли суд има обавезу да такав став озбиљно размотри? Да ли може признати међународне норме као олакшавајућу околност?
ЏИ – Постоји јасна обавеза судске институције да процени околности — посебно када се ради о одбрани демократије. Нема потребе да међународни стандарди буду у конфликту — они могу бити правни темељ или олакшавајућа околност. Устав Србије гарантује да се људска права директно примењују и не служе тек да се одштампају на папиру.
БО – Дакле, ко може дати ауторитативан одговор на наше прво питање да ли је могућа демократска промјена власти у Србији, што је по нама основни аргумент одбране оптужених демонстраната за наводно кршење закона на протестима. Барем на вишим инстанцама суда. Ко је надлежан да вјештачи стање демократије у земљи. Стручњаци или јавност? Чињеница је да у Србији још није створена снажна и ауторитативна демократска јавност и углавном су на јавној сцени “навијачи” или естрадно политички аналитичари који имају улогу дворских забављача или како се то већ другачије зове. Тек генерације које долазе наговјештавају стварање демократске интелектуалне јавности у Србији. Али, то је друга тема.
