Пише: Бранко Збутега
Идеја о уједињењу Јужних Словена је у Боки утемељена 1848. године, када је на Скупштини Бокеља подржана декларација о заједничком државном концепту. Бурно је поздрављена и прослављена топовским салвама са 40 једрењака, што је Прчању дало епитет родољубља и југословенства. На тековинама таквог система вредности свет је угледао Нико Луковић и веровао у њега целог живота.
Пореклом из једне од најугледнијих капетанских породица, он плови у хроникама бурних и тешких времена у маниру педантног истраживача и хуманисте. Написао је десетине књига, студија и расправа посвећених пре свега историјском и културном наслеђу Боке Которске.
Бока – мултикултуралност у времену нових држава
У трагању за заборављеним духом минулог Прчања и Боке, Луковић је понудио узоре и обрасце који помажу да спознамо сами себе у иманентном трагању за властитим или туђим коренима управо оним који нас не деле. У том погледу је остао до краја доследан, јединствен и непоновљив и зато га истичем као највећег Бокеља XX века.
Бока Которска је типичан пример мултикултуралности, где се увек среће проблем идентитета и то како нас други виде а не како ми перципирамо сами себе. Бити истински Бокељ значи не припадати ниједној опцији која нас дели национално или верски; морамо бити нешто друго самосвојствено у различитости припадања. Јер ми Бокељи јесмо другачији и нисмо Далматинци, што рекоше наши преци у декларацији о уједињењу 1848.
Протекле деценије ових простора су омеђене новим државама, црквама, језицима…
Разлике се истичу и потенцирају свакодневно, а тамо где их нема праве се вештачки. Дон Нико Луковић је као визионар покушао да уједини будућу разједињену браћу и то тако што је од сакралног објекта каква је жупска црква на Прчању у властитој животној ефемерности створио јединствену галерију савремене југословенске уметности. Држећи се традиције донаторства још током изградње храма, себе је духовно уградио у монументалност свеколиког израза у друштву Мештровића, Росандића, Стојановића, Митрића, Милуновића, Милосављевића, те сликара венецијанске школе Басана, Тинторета, Веронесеа, чинећи јединствени рукопис који не познаје границе времена ни простора.
Толеранција и поштовање у љубави различитости су одржале Боку, биле су његове речи које су ме затекле у неуспелом покушају да се сетим бар још једног католичког храма испред кога је биста православног владике.
Берлински зид пао, баш као и Југославија
Друштвена и политичка кретања осамдесетих година прошлог века са поремећеним системом вредности маргинализовали су дело и мисли Луковића. Цитиран је ретко, када се морало, са намером да се што ређе мора. Дон Нико Луковић је био ерудита неслућених капацитета, али и недовољно велики католик да би у хијерархији цркве стигао даље од жупника а камоли которског бискупа, што би у неким другим цивилизацијским околностима било реално и очекивано.
После пада Берлинског зида Европа је кренула правцем уједињења, а Југославија у деструкцију у маниру вампирског национализма као идеологије баналности и политичког кича. Национализам је пре свега параноја, колективна и појединачна. Као колективна она је последица зависти и страха уз пре свега губитак индивидуалне свести. Када је збир индивидуалних параноја доведен до пароксизма, колективни интегритет постаје иреверзибилно опасан и по себе и по оне друге.
Национализам је негативна духовна категорија заснована на порицању. Наше вредности су у функцији само у односу на национализам оних других.
Ми јесмо националисти, али су они то још више.
Ми кољемо само када се мора, али они то чине редовно.
Умемо да се напијемо, али они су алкохоличари.
Наша прошлост је чиста у односу на њихову, ми смо жртве а они су џелати.
У том и таквом времену су се нашле последње две генерације ових простора.
Бока је јединствено подручје на раскрсници цивилизација, мешавина од вишка историје, књижевности, атмосфере и појединачних сазнања. За многобројне био је ово претежак изазов.
Сукоб генерација и времена
Имао сам изузетну прилику да у раним годинама детињства сретнем и послушам део животних исповести два последња капетана који су пловили на једра. Први је био мој дед Ђенко а други Нико Лазари. Као и већина њихових савременика били су конзервативни и велики традиционалисти. Презирали су нову технологију парних машина, а колеге на вапорима сматрали мање вредним, уверени да њима командује макина, односно машина. Тај недостатак сналажења у новом добу имао је скупу цену, праћен финансијским колапсом и миграцијом пре свега мушког дела популације.
Прво значајно одредиште је био Трст, прецизније Лоyд Триестино тада успостављена као најмоћнија бродска компанија Медитерана.
Остали су се расули широм света, најчешће у Северној и Јужној Америци.
Други део, женска популација, остао је у усамљености, без прилика за срећнију будућност. Готово је било незамисливо да се удају за прве суседе Црногорце који су почели миграцију са копна на море. У таквим околностима и социјалним односима изостала је проста репродукција и осипање многих фамилија је довело до коначног изумирања. Од 12 породица које су основале Прчањ и подигле Богородични храм данас су још живи потомци само пет.
Како вукови постају јагањци
Крај Другог светског рата Бокељи дочекују са новим искушењем. Освануло је јутро у новим границама а да их нико није питао за мишљење о идеолошком потезу пера Блажа Јовановића и Едварда Кардеља. Црква је одвојена од државе, али се секуларност различито примењивала у православном и католичком погледу. У првом случају православље је сатрто у пасјим гробљима и верским објектима претвореним у силосе или стаје за стоку. Брозоморни систем је био далеко толерантнији када су католици били у питању, где је ширење вере и утицаја било далеко слободније па самим тим и ефикасније.
У ужем делу залива посебно до теснаца Вериге живела је после рата мултинационална и мултиконфесионална популација. Било је ту Хрвата, Аустријанаца, Италијана, Чеха, али пре свега Срба православне и католичке вероисповести. После 70 година сви прво наведени су постали Хрвати католици док су Срби католици нестали јер их се пре свега одрекла њихова матица Србија под геслом да не можеш бити Србин ако ниси православан.
Овај антицивилизацијски чин је био кобан за опстанак Бокеља, где се сваким новим даном сужава аутономија јавног простора на њихову штету. Потпуно неспремни да се суоче са новим друштвеним и социјалним приликама, бивши вукови на мору постају на копну кротки јагањци.
Две трећине укупно највреднијег културно-историјског наслеђа Црне Горе се налази у Боки Которској. Нажалост, Црна Гора годинама уназад показује да нема рецепторе који би препознали вредност овог историјског поклона. Сасвим је прихватљива постала теза да све што је католичко заправо јесте хрватско, доводи се у питање државни интегритет и суверенитет и таквом наративу заправо нема ко да се супротстави. Бокељи се у овим данашњим околностима више не рађају, а умирање је једина извесна константа. Није постала реткост да се вера прода за вечеру из сасвим лукративних разлога. Примери који следе само доказују да су ишчезли постулати морала и карактера којима су се наши преци руководили.
Југооцеанија као моћна компанија бивше државе никада у својој флоти није имала брод са именом Ива Висина, првог Јужног Словена који је својим бродом опловио свет.
На Адмиралитету и УО Бокељске морнарице је одбијен предлог да се у луци Котор подигне спомен-обележје Висину као метафори наше поморске традиције, уз образложење да Котор у својој прошлости има значајније личности и да је уосталом славни капетан по рођењу Прчањанин.
Адмирал Бокељске морнарице је аутор књиге Хисторија поморства Црне Горе иако ова држава практично до Берлинског конгреса 1878. није имала излаз на море.
Челни људи Бокељске морнарице су посебно поносни на номинацију ове организације за Унескову листу нематеријалног културног добра, иако никоме и никада од наших предака на памет не би пало да овако нешто састави и потпише.
Удари на дух бокељства
Протекли векови су били препуни искушења, како на мору тако и на копну, али дух бокељства те генерације није никада скренуо са курса толеранције и суживота у различитости и представљао је атрибут поноса, али и одговорности. Да би се то разумело довољан је преглед кроз историју, од династије Немањића, Млетачке републике, Наполеона, Аустрије односно Аустроугарске, па све до данашњих дана. Никада до сада Бокељска морнарица није била ни српска ни млетачка, још мање француска или аустријска.
Била је бокељска ма како велике силе владале овим просторима. Највеће домете у економском и културном погледу је Бока доживела у времену тзв. окупације, да би „Периклово златно доба“ процвата имало свој домет од 17. до 19. века. Ослободилачки ратови и њихови исходи су дали слободу појединцима да историју кроје по себи и од себе. По свом Статуту и још више неписаном уверењу наших претходника Бокељска морнарица никада као организација није у свом имену имала националне и верске одреднице и зато јесте била бокељска. У номинационом акту кандидатуре за Унеско постала је хрватско-црногорска удруга и тим чином изгубила властити идентитет и престала бити бокељска.
Дакле, сасвим је свеједно који национални или верски префикс користите, јер тиме бокељство као категорију идентитета, који нас је у прошлости одбранио од свих других моћних одредница, шаљете на сметлиште историје, што је и учињено на срамоту и жалост.
Све наведено је болни апел и глас у циљу заштите наше Невјесте Јадрана, која данас тешко болује и питање је колико још овако може опстати. Где год да се окренете видећете узнапредовали урбицид, аутодеструкцију која је у великој мери поништила сву креативну енергију наших предака. Нас не може одбранити никакав Унеско јер свакодневно доказујемо да смо од њега јачи.
Котор је град стар два миленијума, богате прошлости, изнад чијих главних врата и сада стоји грб АВНОЈ-а са брозоморним цитатом да туђе нећемо а своје не дамо. Када год видим ову поруку помислим да смо све што смо могли до сада дали, чак и оно што нам никада нико није ни тражио.
Закључак вама остављам, јер је сваки дан све горе. Болесна свест има прворазредни интерес да никада не изађе из своје болести. Како пронаћи прави пут и спас ако су они и ми око нас, то је питање за крај.
Извор: Радар
