Православно становништво Боке Которске је, прије него што је Свети Сава 1219.г. основао самосталну Српску цркву, било под надлежношћу охридског архиепископа. Када је 971.г. Охрид пао у руке Византије, дошла је и сва православна словенска црква под власт цариградског патријарха, тако да је Бока остала у њеном саставу све до оснивања самосталне Српске цркве. Оснивањем Српске цркве, Свети Сава је установио Зетску епископију управо у Боки Которској, на Михољској Превлаци. Зетска епископија је 1346.г. подигнута на степен митрополије. Послије рушења Превлачког манастира од стране Млечана дошло је до промјене сједишта зетских епископа које се коначно преселило 1485.г. на Цетиње у Богородичин манастир, који је саградио зетски господар Иван Црнојевић.
Иако је Бока Которска у то вријеме била под Млетачком Републиком, зетски, односно црногорски митрополити су задржали духовну власт над цијелим подручјем некадашње зетске епархије. Ту им је власт Млетачка Република признала нарочитим уговором од 6. септембра 1456.г. Уговор је потписао у име Млечића млетачки провидур Иван Болано, а у име Зете војвода Стефан Црнојевић.
Млетачка влада ни касније није дирала у то право дато црногорским митрополитима. Штавише, она је њихову власт потврђивала и посебним повељама, које је издала владици Данилу 1717. и 1718. године. Тако је власт црногорских митрополита остала над православним становницима Боке Которске све до пада Млетачке Републике 1797.г. а и касније, за вријеме прве аустријске владавине до 1806. године.
Тема издвајања Боке из Митрополије, није утемељена ни у народу ни у свештенству
Када је Пожунским миром 1805.г. Далмација потпала под француску власт, цар Наполеон је 1808.г. основао далматинско-истријску епархију, и њој присајединио Боку Которску и установио за Боку викаријат, и тада званично престаје духовна управа Цетињске митрополије над Боком.
Бока је једно вријеме формално прихватала такво стање, мада, по предању које се још може чути, није прихватила ни једног свештеника рукоположеног у Задру коме није Свети Петар Цетињски потврдио да је прави а не унијатски свештеник. Тако је било и за вријеме других митрополита цетињских, до успостављања епархије бококоторско-дубровачке 1874. године.
>А до оснивања засебне епархије бококоторске коначно је дошло на инсистирање бокешког свештенства и народа, управо због тога што је у оваквој ситуацији био директно угрожен православни и национални идентитет Боке. Наиме, када је дошло до насилног и неприродног одвајања Цркве у Боки од своје духовне матице Зетске митрополије, којој је од оснивања Српске цркве природно припадала, Бокељи су настојали да бар сачувају црквену али и националну посебност у односу на епархије и области којима су припајани вољом других, најприје далматинско-истријској епархији, а касније и потпуно вјештачкој творевини – Буковинско-далматинској митрополији.
Распадом Аустроугарске монархије долази до стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца, касније Југославије, па се коначно стичу услови да 1920. дође до уједињења Српске цркве, у коју нормално улази и Епархија бококоторско-дубровачка, која као таква егзистира до смрти епископа Кирила Митровића 1932. године, када се поново припаја својој матичној епископији црногорско-приморској.
Због гласина које су се недавно чуле у вези са наводним одобравајућим ставом почившег проте Момчила Кривокапића о поновном успостављању Епархије бококоторске, дужан сам да, као његов син, дугогодишњи саслужитељ и наследник на которској парохији, посвједочим да је о. Момо био управо на супротним позицијама. Био је свјестан улоге коју је та епархија имала у једном историјском тренутку, али није сматрао да је њено поновно успостављање на било који начин корисно у савременим околностима.
Освештавање звона и крстова за Храм Светог Саве на Старом аеродрому
Стварање засебне бококоторске епархије изазвано је стицајем ванредних околности и историјским условима окупације у којима се нашло православно становништво Боке у одређеном тренутку када се за то указала изненадна потреба, а на иницијативу самог становништва и свештенства Боке, а не било кога са стране, а чим се указала прилика и стекли услови да се поново врати у окриље матичне Митрополије, то је без размишљања и са радошћу учињено. Данас, хвала Богу, нема нити потребе нити разлога, а ни жеље међу самим Бокељима да се било шта мијења по том питању. Напротив, новопројављени светитељи из Боке које ових дана прослављамо, Кирило исповједник баошићки и свештеномученик Михајло кртољски, свештеници Митрополије црногорско-приморске, заједно са Митрополитом Јоаникијем Липовцем из Столива, снажно свједоче о нераскидивој вези Митрополије црногорско-приморске и њене колијевке – Боке Которске.
