Актуелну ситуацију о избору вршиоца дужности директора Управе полиције за Портал РТЦГ коментарисао је адвокат др Владан С.Бојић.
Став Бојића преносимо интегрално:
„То што се дешавало на „поноћној сједници“ Владе није узроковано само очигледним мањкавостима Закона о унтрашњим пословима који је донијет 2021. а потом већ двапут казуистички, по тренутним потребама мијењан, већ и неприхватљивом недостатку Закона о Влади, Закона о Скупштини и другој корелативној правној регулативи.
Да би правни систем био функционалан и ефективан, нужна је његова унутрашња кохезија које евидентно нема. Отуд је настала непримјерена збрка и збирка правних тумачења шта је системски леx генералис а шта леx специалис, мијешање правних стандарда, прецедената, до међусобних јавних оптужби и пријтењи кривичном одговорношћу.
Дијелим правно увјерење да је све додатно узроковано пресудом Управног суда која је представљена као пресуда пуне судске јурисдикција а да је сад свима јасно (како сам и раније указивао) да то апсолутно није, уз несмотрена надовезивања „јавног позива“ али и далеко несмотренија укључивања „полиграфског тестирања“.
Када се сви „узроци увежу“ са заоставштином вишедеценијског аутократског система личне власти и с претјераним ентузијазмом и амбицијама нових власти и клишеираних партијских трвења, то што се десило је природна резултанта.
„Јавни позив“ за в.д. директора УП је био непотребан јер се в.д. одмах поставља у циљу осигурања континуитета, правне сигурности и добијања довољног рока за избор директора УП са мандатом и у закономјерној процедури, путем јавног позива/конкурса. И тако је дошло до „грешке у корацима“. Сем тога „полиграфско тестирање“ је даље продубило, заоштрило и усијало тему и унијело конфузију подижући „праг провјере“ за в.д. на опасну разину.
Ипак у поступцима министра као предлагача не видим никаву кривичну, већ потенцијалну политичку одговорност. Нећу се бавити политичком одговорношћу, јер се видно њом баве „дуговјечни творци наше стварности“, што је са сваког бар етичког аспекта нелегитимно, иако очекивано. То је тако јер основано зебу од правних снакција (природан условни рефлекс) – изостао је одговор и пропао подухват подгријевања лоших односа и пад нове власти.
За политичку одговорност је од кључне важности чување легитимитета и повјерења а санкције су у подношењу оставке титулара, опозив, разријешење, смјењивање. Политичка одговорност је објективна. Одговорности титулара извршне власти карактерише примјена јасних критеријума којим се оцјењује цјелисходност одређених поступака. Непостојање јасних, провјеривих мјерила и критеријума за утврђивање те одговорности отежава, онемогућава, води до обесмишљавања, па је прецизно законско дефинисање нужно.
О томе је овдје интер алиа, заправо ријеч.
Овдје брине то што се у овом контексту и уз „овакву температуру“ жури с јавним позивом/конкурсом, јер је нужно најприје постићи унутрашну законодавну кохезију доношењем функционалних, јасних и пријеко потребних кохерентних закона, па тек расписати конкурс, како опет не би дошло до нове, сада кудикамо непоправљивије и опасније „грешке у корацима“, будући да се може очекивати вишеслојно гори сценарио од „поноћне сједнице“. Дакле на ваша питања експликовао сам каузално-консеквентан ланац – исправан пут да се дâ тачан одговор. Према томе, објашњен низ наслијеђених стања и грешке у корацима су биле узрок, а поноћна сједница: последица.
Кад питате о потреби Закона о Влади то је питање правног плусквамперфекта. Тај као и Закон о Скупштини био је нужан, али доскоро и вишак, јер је деценијама постојала „једна централа одлучивања“ и све: „ишло ко по лоју“.
Није ми објашњиво уз сва разумијевања, апстрахција неопходности конкретних закона, јер је сад свима јасно да многих криза не би уопште било, да је та област реглементирана (ту видим и нов Закон о предсједнику). Што се тиче Закона о Влади треба разумјети да је организација и надлежност извршне власти условлјена и политичким системом власти државе. Влада – зборни, колегијални орган кога чине министри, чланови владе, је као орган извршне власти карактеристична само за парламентарни систем власти, у којем постоји бицефална извршна власт. Влада је највиша политичка државна власт, у смислу слободе и самосталности у раду, аутономности и иницијативе у њој је сажета суштина политичке власти па је де иуре „екстракт политичке власти“.
Предсједник владе је шеф кабинетима, има кључну улогу у функционисању парламентарне демократије, јер су овлашћења владе „у његовим рукама“ и зато надлежан и одговоран за: реализацију државних послова, управлјање кабинетом, обликовање владине политике, управлјање кризама као и обезбјеђивање националних интереса на унутрашњем и на међународном нивоу.
Правни положај и правни ауторитет политичке функције коју има, каже да је предсједник владе, правно позициониран хијерархијски изнад других министара, надређен свим члановима Владе, они њему субјектовани и сноси политичку одговорност за рад владе у цјелини (његова оставка/разрешење за правну последицу има пад цијеле владе. Због тога је оправдано то што су његови ставови о свим питањима из дјелокруга надлежности владе увијек одлучујући.
Де леге ференда, како би се убудуће искључила опција прављења кризних ситуација кроз тумачења, потребно је путем хетерономне норме Закона о Влади уредити, да у свакој сумњи или за случај да нека ствар није прописана у чијој је надлежности, утврдити пресумптивну (претпостављену) надлежност предсједника Владе. Али и таксативно уредити: за које ситуације се пресумира надлежност Скупштине – а за које корективна улога предсједника државе.
Такве правне норме искључују опцију „контра-нушићевског“ проблематизовања тога ко је и за шта је надлежан. Некритичко преузимање туђих законских решења (правни транспланти) без уважавања домаћег контекста стања ствари какво оно постоји у Црној Гори, носи у себи огроман потенцијал сталног произвођења ланчаних криза, па је правништво дужно да уреди ствари тако: да у свако вријеме, за сваки случај, свако зна за шта је надлежан“, закључио је др Владан С. Бојић.
Извор: РТЦГ
