Скупштина има потпуно овлашћење да разријеши дужности сваког министра по предлогу сваког уставног титулара иницијативе, и то није реконструкција Владе
Скупштина има јасан правни прерогатив да разријеши два министра за чије разрјешење поднијет предлог или да једнако тако одбије тај предлог.
Небитно је: да ли је предлагач/иницијатор, Влада у техничком мандату или 25, односно, 27 посланика Скупштине Црне Горе. Правна власт је несумњиво и апсолутно искључиво „у рукама“ скупштинске већини од најмање 41. посланика.
Око тога уопште не може бити разумне правне дилеме. Наиме, овде је посриједи други уставно-процесни механизам и институт од института реконструкције, јер реконструкцију може заиста извршити само Влада у мандату, а овој Влади је неспорно изгласано неповјерење.
Намерно и циљно се форсира мантра која је тачна: „Наравно да Влада којој је изгласано неповерење/престао јој је мандат/ не може вршити реконструкцију“. Дакле, није дилема да је то тачно, тачно је, али ‒ овдје Влада не врши „реконструкцију“, него Скупштина као једини и неспорни уставни титулар највиших прерогатива/овлашћења ‒ јер има јасну власт да „разрјешава дужности, како министра Владе у пуном мандату, тако и министра који је у техничком мандату“.
Цијела је разлика у томе да се на њихова мјеста не могу постављати друга лица за министре, (е то би били остварење правне установе: „реконструкција Владе“. Овдје те ресорне надлежности преузима да врши у в. д. стању: или замјеник тог министра, или координатор тог ресора или сам премијер. Као што је старјешина односно представник ресора након разрешења министра Лепосавића био бивши премијер Здравко Кривокапић (то је било и правно и, наравно, уставно потпуно неспорно и без ријечи приговора). Чак је тада предсједник Судског савјета (Звицер) позивала премијера Здравка Кривокапића на сједницу Судског савјета као уједно и „представника Министарства правде“.
Ту баш не игра никакву правну улогу: то што је Влада у техничком мандату. Напротив, то Скупштини несумњиво олакшава ово разрјешење.
Дакле, имамо на дјелу да се заправо врши груб покушај опструкције реалне правне моћи и власти Скупштине и то кроз замјену теза и гура наизглед primae facie логична теза да наравно: „Влада у техничком мандату не може вршити реконструкцију“, (кажу: „мртва је“ а јасно је да није мртва и да ради већ неко вријеме у техничком мандату). Јер овдје се не врши реконструкција Владе (да се неки министри замјењују другим министрима), већ само разрјешење два министра а на њихова мјеста ступају ксо вршиоци дужности лица из тих ресора или неког другог ресора из те постојеће техничке Владе.
Није могуће да мањина у Скупштини нити министри и то у техничком мандату бити ‒ изнад Скупштине и изнад Устава. То би тек у том случају и објективно и стварно било и озбиљно и тешко ‒ кршење Устава.
Искористићу правну и то уставну аналогију која ће бити корисна и свима освијетлити разум: „Није по елементарној правној логици а разуму нормално да Скупштина може (41 посланик) увести ՚ратно и ванредно стање՚“ ‒ а да не може разријешити два министра Владе и то ове Владе која је ван мандата, тј. у техничком мандату.
На крају, уз мало ироније: „Скупштини је много технички лакше и правно далеко лагодније да разријеши било којег министра у техничком, него министра у редовном мандату“. Свеједно је, јер је посреди уставомерно неоспориво овлашћење Скупштине Црне Горе. Скупштина може кад год хоће, јер јој ту власт даје Устав и уставни систем Црне Горе ‒ да разријеши било којег министра, будући да је то у њеној надлежности сходно члану 82 став 1 тачка 12 Устава који прописује: „Скупштина бира предсједника и чланове Владе“.
Једино уставно правно ограничење Владе којој је изгласано неповерење је садржано у члану 110 став 3 Устава: „Не може да распусти Скупштину“. Уосталом, непогрешиво општеприхваћено правно правило у оваквим и сличним казусима у правној књижевности и пракси је: „Ко може више, тај може и мање“.То је све. А све друго су или теорије и/или политикантске теореме свеукупно ‒ само једно јалово и пуко „доктринирање у циљу да траје унедоглед“ обесмишљавање демократије и Устава Црне Горе.
Владан С. Бојић, правник
