Пише: Бојан Рајевић
О књизи „Главом кроз стид“ Јована Зафировића
Већ нам насловна синтагма књижевног првијенца писца Јована Зафировића наговјештава писца раскошног талента, о чијим ће се афоризмима тек говорити. Синтагма „Главом кроз стид“ одаје аутора који не пристаје на устаљене говорне формуле, на уобичајени језик. Ситном језичком интервенцијом на фразеологизму „главом кроз зид“, Зафировић прави оквир који и тематски и стилски одређује поље његовог афористичког дјеловања; он има намјеру да рационализује, објасни феномене који представљају стидна мјеста нашег друштва, било да је ријеч о политичким, социјалним или менталитетским бољкама људи на овом простору.
Једна од тих бољки свакако је и зазирање, стријепња од мишљења, нарочито мишљења које излази из оквира задатог и пожељног. „Авиону је потребан пилот, гориво, добри временски услови да би се нашао на небу. Човеку само другачије мишљење“, каже Јован Зафировић у афоризму за који бисмо, да не знамо да га је написао овај млади афористичар, могли помислити да је изашао из пера Станислава Јежи Леца или Габриела Лауба. То нам, осим о Зафировићевој ослоњености на свјетску афористичарску традицију и упознатости са њом, говори и о томе да су афористичари без обзира на поднебље из кога потичу и вријеме у којем стварају суочени са истим питањима у вези са својим стварањем. Ту су кључна два питања: како другачије мислити и како остати жив након саопштеног другачијег мишљења јер, што рече Зафировић, „не знам како су говориле мудре главе, али знам како су летеле“ и „ко данас прича истину, сутра ће о њему причати да је био добар човек“ итд. Зафировићева књига садржи значајан број афоризама са оваквим ауторефлексијама и коментарима о судбини људи који не пристају да мисле и говоре на једино допустив начин – онако како то очекују тзв. центри моћи.
Одатле закључујемо да је Зафировић успјешно дошао до одговора на прво од два кључна питања из претходног пасуса, а то је препознао и жири који му је, као најбољем младом афористичару, додијелио Вибову награду за 2021. годину. Морам рећи да ми, као једном од претходних добитника Вибове награде импонује и чини част кад се награда коју сам и сâм добио додјељује ауторима који пишу онако као што то чини Јован Зафировић, данас већ један од најмаркантнијих млађих стваралаца у области сатире на књижевном простору српског језика.
Зафировић пише тако да се труди да сваком својом реченицом пркоси званичном мишљењу, на све ставља примједбе, реплицира и када није поменут, бори се за своју ријеч, не дозвољава да његов говор буде премрежен општим мјестима. Напротив, тешко општем мјесту куда Зафировић прође!
Опште мјесто је увјерење да услед благостања на свим нивоима на спавање можемо да одлазимо срећни, али већ првим афоризмом своје књиге, Зафировић баца један сноп свјетлости на цијели амбијент у којем да би неко заспао срећан нису довољно свуда прокламовани прогрес и благостање, већ су потребне и таблете. Срећа је постала медицински и фармацеутски условљен феномен: „Многи наши грађани ће вечерас заспати срећни. А оним другим је нестало таблета“.
Првим афоризмом у књизи је наговијештено да ће ови афоризми говорити о томе да је систем вриједности поремећен, а већ другим ће бити отклоњена свака дилема: „Боље да запалите цигарету него да кажете истину. Мање шкоди“. Говорење истине се доживљава као аномалија. Исто је и са очекивањем о остваривању права на рад: „Код нас боље пролазе они који сами траже психијатријско уверење, него уговор о раду. Сматрају се мање људим“.
Јован Зафировић: Неколико разлога зашто млади Срби са Косова хоће да „мрзе“ Србију
Сумња у поруке о општем напретку и супериорности савременог друштва, које свакодневно можемо чути са наших, али и свјетских адреса моћи, битно је обиљежје Зафировићевих афоризама: „Захваљујући савременом, модерном друштву, у свету се види напредак на многим пољима. Посебно се издвајају бојна“.
Завиривши испод општеприсутних парола о напретку, Зафировић затиче деструкцију, приморава и читаоца да је види и подстиче импулс да се информације које добијамо од адреса моћи не примају здраво за готово, него да се увијек проблематизују. То је један од значајнијих доприноса Зафировићеве књиге.
Једно од општих мјеста су и државне установе, па чујмо како афористичар промишља о њима: „Државне установе су као цркве. Увек кад одем љубим врата“. Тако Зафировић исмијава покушај профаног да нам се представи као сакрално. Притом, он користи оружје противника да би га поразио, ровари изнутра, неосјетљивост државних установа за потребе грађана користи да би их обесветио.
Знајући да је вјешто срочена ријеч врједнија од рђаве књиге, афористичар се труди да се ријечима на тај начин и користи, добро познајући њихова значења и различите регистре у којима се оне јављају, у овом случају и значења чинова који се ријечима именују у различитим контекстима. Љубљење врата има своје мјесто и значење у религијском регистру, али, исто тако, има у сфери свакодневног, уличног жаргона. Дриблеру духа на малом простору, какав Зафировић јесте, потребна су оба значења која фраза производи, да би њиховом синтезом остварио ефекат који жели да постигне. Коришћењем фразе из религијског домена упућује на намјеру профаног да се представи као свето, док активирањем жаргона ствари враћа у природни поредак, подсјећајући нас да је једино што државне установе имају заједничко са црквом обичај љубљења врата. Ово, наравно, није једини афоризам којим Зафировић сугерише испреплетеност светог и профаног у нашем друштву, он ће то учинити и у афоризму: „Пре два месеца је почео велики пост. И трајаће све док не примим плату“, чиме поручује да ни религијски обичаји, у наше вријеме, нису мотивисани искључиво вјерским осјећањима. Овим афоризмом је, наравно, указано и на опште присутну хипокризију са којом се овај жанр најуспјешније обрачунава.
Наш афористичар ужива у откривању значења запретених у метафорама које људи који се језиком служе само у практичне сврхе као метафоре и не осјећају. На тај начин Зафировићу полази за руком да нас изненади познатим и у афоризму: „Није тачно да за вођом нема ко да пусти сузу. Затвор плаче за њим“. Примјетна је и склоност афористичара да уз тврдње које хоће да афирмише фингира негацију, како би додатно истакао њихову истинитост. Одлаже само поенту, али никада задовољство у читању.
Као вјешт дриблер, Зафировић зна да сакрије лопту од противника, али, богами, и од публике. То чини њеним измјештањем у сасвим други контекст док не нађе простор и тренутак да је ефектно пласира. То је учинио у афоризмима: „Нисам добио посао јер имам проблем са кичмом. Тешко је савијам“ и „До доброг здравља се долази физичком активношћу, редовном и здравом исхраном, добром везом“. И овдје је до изражаја дошла Јованова лингвистичка хиперсензибилност, свијест о језику, значењу ријечи, али и контекстима у којима се поједине ријечи могу јавити.
Понекад комика у Зафировићевим афоризмима, осим језичким вратоломијама, дугује и визуелним представама и машти, као у афоризму: „Људи су својим телима направили живу ограду, али опет их нико не шиша“. Наравно, аутор се никада не задовољава стварањем комике ради ње саме, већ кроз њу увијек настоји да говори и о друштву и стварности у цјелини.
У афоризмима овог писца препознајемо и умијеће да се и универзалне и сложене теме објашњавају на једноставан, разумљив начин, лексиком свакодневног, свима разумљивог језика. Процес је двосмјеран: сложени проблеми се поједностављују једноставним и свима познатим порукама, док се саме те поруке усложњавају и семантички богате довођењем у везу са великим темама, као што је, рецимо, живот: „Све што је лепо има крај. Пошто је живот вечан, не може да буде леп“. На примјеру овог афоризма, примјећујемо како Зафировић вјешто проналази начин да усклади своје религиозно са својим хуморним осјећањем свијета.
Често пишући и објављујући своје афоризме, притом строго водећи рачуна да оно што објављује буде квалитетно и зрело, Јован Зафировић учинио је своје име и презиме препознатљивим на нашој афо-сцени. Није ни чудо што се малим преметањем слова у његовом презимену може добити Афоризвић. Уживајте у читању!
Бојан Рајевић је афористичар, докторанд на модулу Језик и књижевност Универзитета у Новом Саду.
Извор: Коза Издаваштво
