Пише: Бојан Муњин
То је духовна борба за новим и модерним којом се жељело одбацити „оно старо“, а то је често значило и уништење народног духа, кључног елемента који је одржао Србе на окупу. Тај сукоб, стар преко двјесто година, осјећа се снажно и злокобно све до данас.
Дискусија о карактеру земље Србије, о њеној култури, традицији, идеалима, дилемама и политичким превирањима, започела је отприлике почетком 19. вијека, у вријеме када се Србија ослобађала турског јарма и све више постајала државом. На примјер, славни руски писац Фјодор Михајлович Достојевски Србију је у то вријеме видио као идеал слободе. Писао је да Србе доживљава као ослободиоце од Турака и спаситеље Балкана и Европе. Али, у својим размишљањима Достојевски је видио двије Србије. „Једна је Србија виших кругова, она је нестрпљива и без искуства. Ова Србија није још живјела истинским животом, није још показала праву акцију, али већ страсно машта о будућности. Ова Србија има већ своје партије и зна за интриге које понекад добивају невјеројатне размјере.
Такве интриге не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније, него што је Србија“, записао је Фјодор Михајлович. Али, додао је како „постоји и народна Србија, која једино Русе сматра својим избавитељима, својом браћом. Србија у руског цара гледа као у Сунце, она воли Русе и вјерује им. Срби су већином ватрене патриоте и они ће се сјетити Руса који су живот поклонили за њихову земљу. Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви, која је проливена у Србији, израст ће и српска слава. И Срби ће се увјерити да је руска помоћ била несебична и да Руси, гинући за Србију, нису имали намјеру да је освајају.“ Достојевски, спомињући ратове у којима је Русија била на страни Србије, свакако је мислио на помоћ Русије Србији у оружју у Првом српском устанку (1804. – 1813.) и на Руско-турски рат (1877. – 1878.) који се индиректно тицао и Србије, јер је резултат овог рата била и потпуна независност тадашњих кнежевина: Румунске, Србије и Црне Горе.
Гојко Перовић – Косовски завет – посвећено Митрополиту Амфилохију
Такођер, Достојевски је сигурно мислио и на рат Србије против Отоманског царства 1876. када је у саставу српске војске био и већи број руских добровољаца, или укупно око 2.200 бораца. За разлику од Достојевског, славни љевичари 19. вијека, Маркс и Енгелс, имали су нешто мање симпатија за Србе и генерално за славенске народе. У писму од 20. маја 1863. године Енгелс обавјештава Маркса да марљиво учи српски и чита „Сабране песме Вука Стефановића Караџића”, те да му је српски лакши од било ког другог славенског језика. Успут, читање српских народних пјесама подстакнуло је чувеног њемачког писца Хердера на закључке о великој вриједности народне културе и српског народног духа који је у њима садржан, као што су те пјесме изазвале одушевљење и једног Гетеа и браће Грим. Оно што је важно јест да је то одушевљење српском народном културом придобило у то вријеме и европско јавно мнијење за ствар српске независности у сукобима с Османским царством. Ипак Енгелс, заједно с Марксом, Србе ће убрајати у мале, закржљале, „нужно контрареволуционарне народе“, без хисторије и хисторијске свијести, „чија је једина мисија да нестану у олуји свјетске револуције“. Тај принципијелно непријатељски став према српској традиционалној култури остат ће трајни биљег међународне и домаће љевице, као и либералне сцене у читавом 20. вијеку, све до данас.
Педесет година касније, пак, амерички новинар Џон Рид у књизи „Рат у Србији 1915.“ с великом тугом пише о Србији као „земљи смрти“, критички назначује да је Србија заостала земља која се наивно узда у сељачку здраву памет, с нескривеним одушевљењем пише о „гостопримству људи који гину и умиру гладујући“ и с презиром спомиње, усред Првог свјетског рата, „српску елиту која се са потомцима била склонила на сигурно у Цирих“.
На сличан начин реагира и Арчибалд Рајс, швицарски форензичар и професор на универзитету у Лозани, који је већи дио Првог свјетског рата провео у Србији. У његовој књизи „Чујте Срби“ желио је као пријатељ говорити и о врлинама и о манама народа којега је цијенио: „Народ вам је гостољубив, срдачан и храбар и његова храброст често сеже до јунаштва. Могу то с правом да кажем јер сам гледао ваше војнике, а они нису били ништа друго до сам народ, у скоро свим биткама великог ослободилачког рата. Видио сам и повлачење преко Албаније, када су вам се многи сељани и варошани надметали у јунаштву са војницима, војницима који су стигли на Крф тек као људске сјенке и од којих су многи на вјечној стражи у морским дубинама.“ О манама међу Србима Рајс пише слиједеће: „Та љубомора касте зване ‘интелигенција’ српског народа, није усмјерена према странцима већ према сународњацима. Такозвано ‘отмјено друштво’ тако не дозвољава неком свом члану да се издигне изнад просјека. Свим средствима настоји да препријечи пут ономе тко се осмјели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у томе спријечи, прогонит ће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове земље, а има их, и то много, не успијевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу.“ Хисторијска судбина додијелила је Србији мјесто на цивилизацијској раскрсници, на којој се непрестано сукобљавају традиционалисти и модернисти, лијеви и десни, патриоти и глобалисти, и она је то мјесто на разне начина платила, често високом цијеном.
Коначно један од најзначајнијих југославенских и српских умова 20. вијека, Слободан Јовановић, говори о српској интелигенцији која има „претјерано високо мишљење о себи“, која „с осталим духовним вриједностима одбацује и моралну дисциплину“ и која „неомекшана културом, а са олабављеном моралном кочницом има сирове снаге напретек“. Карактеру народа у Србији Јовановић је приписивао динамичност, срдачност и култ јуначких врлина, али је сматрао да би утолико прије све те особине добиле на још већој вриједности уколико би се национални карактер учвршћивао и „васпитавао“.
Србија се развијала хировито и често под притиском. Била је дуго вјекова окупирана и заостала, али и са жељом за прогресом у исто вријеме. Била је то и духовна борба: жеља за новим и модерним била је прилика за напредак, али и метафизичко искушење, у којем се жељело одбацити „оно старо“, а то је често значило и уништење народног духа, кључног елемента који је одржао Србе на окупу, као народ у многим тешким вјековима. Тај „немир“ је одредио и српски национални карактер, који се огледа у одређеној располућености њених друштвених слојева, у сукобу народа и „интелигенције“, тзв. прве Србије и друге Србије и тај сукоб, стар преко двјесто година, осјећа се снажно и злокобно све до данас
Извор: П-Портал
