Пише: Богдан Петровић
Више нема никакве дилеме, постигнута је сагласност између већег дела, слободно можемо рећи бивше, коалиције „Србија против насилја“ и власти да се 2. јуна одрже поред београдских и сви (пре)остали локални избори. То је озваничено и заједничким потписивањем предлога за измену закона о локалним изборима, којим се само козметички мењају рокови за расписивање и одржавање избора. И то би мање-више било све што је опозиција конкретно постигла, упркос декларативним изјавама главног преговарача и председнице парламента Ане Брнабић да су испуњени и други захтеви опозиције. Та обећања ће вероватно остати мртво слово на папиру, јер за било какву озбилјну контролу, односно ревизију бирачког списка једноставно нема времена, чак и да постоји потпуна сагласност и волја свих политичких субјеката. Тешко је веровати и да ће се у предизборној кампањи опозицији омогућити иоле равноправан приступ медијима са националном фреквенцијом, а да не говоримо о приступу тим медијима мимо кампање.
Утисак је да је опозиција добила много мање него што је објективно могла да постигне. Очигледно је да је власт желела да опозиција изађе на локалне изборе, у намери да после одржаних избора уз учешће опозиције учврсти легитимитет који им је уздрман тврдњама о „до сада невиђеној изборној крађи“, као и за власт неповолјном резолуцијом Европског парламента. Опозицији је у суштини ишло наруку и то што је власт дозволила мешање западних фактора у изборни процес; то се најболје видело приликом ненајавлјеног присуства амбасадора ЕУ и САД на једном од састанака странака са Аном Брнабић, као и изненадног доласка шефа ОДИХР-а у Београд.
И уместо да опозиција искористи политички тренутак који им је ишао наруку и да постави властима неколико лако разумлјивих и једноставно проверлјивих захтева, они су инсистирали на неколико општих и тешко проверлјивих захтева. Неке од њих је нудио чак и лично Вучић, као што је укидање могућности овере потписа у општинама; тако се иначе оверавају лажни потписи подршке „фантомским листама“, које су на крају опозицији „отеле“ 2% у Београду, око чега је било доста буке (све фантомске листе имале су потписе оверене исклјучиво у општинама!). Опозиција је пропустила и да тражи смањивање броја биралишта како би смањила број контролора које треба да ангажује. Не само што то није било истакнуто у захтевима, него је власт повећала број биралишта у Београду за 85 (8%) са образложењем да треба елиминисати „гужве“ приликом гласања.
У току „преговора“, Ана Брнабић је у начелу прихватила прва два захтева, да би се запело око термина одржавања избора, па је опозиција изашла са захтевом који се сводио на прави мали државни удар: доношење измена Уставног закона којим би се поништили до сада одржани локални избор и одржавање нових током јесени, заједно са до сада неодржаним изборима.
Тај захтев је власт глатко одбила. Да га је прихватила, дефакто би признала крађу, што је било тешко очекивати, бар без великих притисака на улици. Милошевић, на кога се опозиција позивала у образлагању оваквог уставног удара, пристао је на измене Уставног закона и поништавање избора после вишемесечних демонстрација које су довеле до мисије ОЕБС-а.
За овакав уступак власти, из опозиције су морали да буду потпуно спремни да бојкотују не само локалне изборе него и парламент, као и да за то убеде западне факторе. За чврсти бојкот није било спремности код свих странака, нити је предлог „уставног удара“, поднет у последњи час, када је већ било касно, добио подршку Запада.
Напредњацима овакав сценарио највише одговара, а и изборни тајминг им иде наруку. Странке ће тек после усвајања измена закона у Скупштини кренути у скуплјање потписа и кампању, која ће дефакто бити краћа од месец дана услед спајања празника, а опозиција ће добар део кампање очигледно потрошити правдајући излазак на изборе и бранећи се од напада странака које бојкотују и медија који их у томе подржавају.
Када се пропусти прилика у политици, по правилу следи „казна“. Прозападне странке су се поцепале и по свој прилици добиће знатно мање гласова него што су добиле у децембру, као што су национално оријентисане странке већ доживеле.
Није стога ни чудо што је јавност дубоко разочарана у опозиционе странке и што за предстојеће изборе нема скоро никаквог ентузијазма, иако је неспорно да Вучић и његови „прилепци“ из избора у изборе добијају све мање гласова. Само, слаба је то утеха, када знамо да ће се нова прилика пружити тек за три и по године, осим у случају да Вучић направи неку тешку политичку грешку. То није исклјучено, јер је, нажалост, у данашњој Србији, он сам себи највећи противник.
Извор: Нова Економија
