Пише: Богдан Петровић
Нема дана без својеврсних „шамара“ које Трампова администрација наноси Европљанима. Тешко је рећи шта их је више погодило: идеолошка „буквица“ коју је одржао потпредседник Ј. Д. Венс у говору на Минхенској безбедносној конференцији, разговори између високе америчке и руске делегације у Ријаду, уз потпуно игнорисање Европе, или Трампове изјаве да је за рат крива Украјина и да је председник Зеленски диктатор.
Доналд Трамп и његови најближи сарадници су својим бруталним наступима (и искреношћу) шокирали Европљане који су, како се испоставило, његов други мандат дочекали потпуно неприпремљени.
За те проблеме су сами криви: прво су „ставили сва јаја у једну корпу“ рачунајући на победу прво истрошеног Бајдена, а онда неубедљиве Камале Харис, па су „преспавали“ период од избора 6. новембра до јануарске инаугурације, надајући се да ће људи око Трампа наставити мање-више исту спољну политику као што је била у његовом првом мандату.
У својој бруталној отворености, Американци поручују Европљанима, као и несрећним Украјинцима, да се ситуација на фронту стално мења у руску корист, те да није реално очекивати да ће Украјина успети да поврати изгубљене територије, као и да Украјину не треба примити у НАТО.
То је одјекнуло као бомба у европским медијима, тинк-тенковима и интелектуалним круговима (не само европским него и америчким), који непрестано, као папагаји, понављају све невероватнији наратив да Украјина може да победи под условом да добије адекватну подршку САД и Европе. Ти, слободно их можемо назвати „ратници из фотеља“, као да нису чули за мисао чувеног немачког војног историчара Фон Клаузевица, да рат не треба почињати ако се јасно не зна како га треба завршити.
За Европљане, рат у Украјини је био нека врста факултативне активности: подршка се сводила на давање залиха (често застарелог) оружја из магацина и врло мало новца (а и то делом из заплењених руских депозита). Нико у Европи није био спреман да се пребаци на „ратну економију“ како би Украјина могла добити велике количине наоружања и опреме јер би то, пре свега, подразумевало озбиљан удар на стандард становништва.
ЕУ није хтела ни да уведе пуне санкције, јер је то сметало њиховим економским интересима, тако да се и данас снабдева руским гасом делом преко гасовода и делом путем танкера. Русија је са друге стране успела да се пребаци у режим ратне привреде и да избегне (у највећем делу) дејство западних санкција, а знатно већи и људски и материјални ресурси донели су јој премоћ на фронту.
Не треба заборавити да ЕУ са садашњом администрацијом у Вашингтону има спор не само око окончања рата у Украјини, већ и око слободе говора (покушај ЕУ да контролише садржаје по америчким друштвеним мрежама) и што је посебно незгодно, око слободне трговине, где Америка прети увођењем трговинског рата.
Све то су непријатне реалности које европске елите изгледа нису (још увек) спремне да схвате; зато и не чуди што на америчке потезе немају адекватан одговор. У том негирању очигледног, европске елите ће на крају (поред Трампа) и саме довести у питање постојање НАТО-а, бар у овом облику. „Ратници из фотеље“ ће се ускоро суочити са врло непривлачним избором: прихватити (што не би био први пут) диктат Америке и заћутати, или креирати своју спољну и одбрамбену политику.
У првом случају, многи европски политичари ће претрпети тешко понижење и велико је питање да ли ће политички преживети, а у другом случају, мораће да промене парадигму и пређу на „ратну привреду“ како би обезбедили стратешку аутономију Европе. Невоље је што у том случају морају да суоче становништво са великим одрицањима, а питање је да ли је оно на то спремно.
Извор: Нова Економија
