После славске вечере за којом је епископ, Павле, појео нешто мало више од птице, извинио се рекавши да би морао да пође; жели да посети кућу још једног драгог пријатеља. А сутрадан се враћа на Косово… Живорад га је испратио низ дрвене степенице до капије. У испраћају се задржао мало дуже, а кад се вратио рекао је са осмехом, видно расположен разговором који је на испраћају имао: Свети човек…
Пише: Душан Ковачевић
Почетком седамдесетих година прошлог века упознао сам Данила Бату Стојковића у чувеном позоришту, Атељеу 212. После нашег првог руковања па до Батиног одласка у сећање дружили смо се и урадили многе позоришне представе и данас позна те филмове. Бата је био један од највећих и најзначајнијих срп ских глумаца 20. века. Овај кратки пролог о Бати Стојковићу је, заправо, прича о познатој фамилији и кући Алексе Стојковића, Батиног оца, трговца између два светска рата.
У тој угледној кући је рођен и Батин старији брат, Живорад, висок скоро два метра и исто толико озбиљан и строг. Људи су стрепели кад Жика дође на неки састанак; знали су да ће свакоме рећи у лице оно што мисли – и похвалу и покуду. Био је не прикосновени ауторитет међу најугледнијим интелектуалцима свога времена.
Једног дана, почетком осамдесетих година прошлог века, Бата ми је рекао да је Живорад позвао моју супругу, Наду, и мене на њихову породичну славу Светог Николе. Била је то изузетна част, признање да ме је Живорад прихватио као озбиљног човека и пријатеља. Из многобројниx прича знао сам да се за славу у Живорадовом стану у Грачаничкој улици – да ли је то случајност?, окупљају најумнији и по много чему најзанимљивији људи: Борислав Михајловић Михиз, Матија Бећковић, Добрица Ћосић, сликари Мића Поповић и Бата Михајловић, свештеници, епископ Амфилохије и јеромонах Атанасије…
Позив је био „улазница” у свет људи који се искупљају једном у стотину година. А те приче које су Живорадови гости причали биле су занимљивије од већине књига са најневероватнијим догађајима. Историја коју смо писали и учили била је до те мере партијска и пропагандна да је више личила на бајке за предшколски узраст него на озбиљне историјске чињенице. О истим догађајима који су исписани по силним „научним књигама” присутни гости су причали (као учесници или сведоци) сасвим друге приче. Посебно занимљива сведочења су била о животу, раду и „ослободилачкој борби” друга Тита. Причала се нека друга истина која је била забрањена и немилосрдно кажњавана ако би се појавила у јавности.
Једне славске вечери Живорад нам је рекао да ће га посетити пријатељ и најдрагоценији сарадник у припреми књиге „Задужбине Косова” епископ Рашко-призренски, Павле. И те вечери, око осам сати, у стан је дошао омалени и проседи епископ, ни близу изгледу из Живорадових прича о човеку изузетне снаге и храбрости.
Обично, кад помињете „снагу и храброст”, јавља вам се слика снажног и јаког човека. И то је оно што често превиђамо кад причамо о нечијој „снази”.
Епископ и Живорадов пријатељ, Павле, задржао се нешто више од сат времена. После славске вечере за којом је епископ, Павле, појео нешто мало више од птице, извинио се рекавши да би морао да пође; жели да посети кућу још једног драгог пријатеља. А сутрадан се враћа на Косово… Живорад га је испратио низ дрвене степенице до капије. У испраћају се задржао мало дуже, а кад се вратио рекао је са осмехом, видно расположен разговором који је на испраћају имао: Свети човек… Поновио је те две речи још неколико пута причајући како му је и колико му је епископ, Павле, помогао током многих година боравка на Косову док је прикупљао грађу за књигу „Задужбине Косова”, најзначајније сведочење о свим светим грађевинама подигнутим током наше дуге и тешке историје. (Књига је изашла поводом обележавања шест векова од Видовдана 1389). Поднаслов ове капиталне књиге од 875 страна је: „Споменици и знамења српског народа”. Уредник издања је Живорад Стојковић, а председник Одбора епископ Рашко-призренски, Павле.
Неколико година после избора епископа Павла за патријарха српског, причало се међу највиђенијим људима нашег јавног живота и Цркве да је то именовање било (уз Божју промисао) и Живорадова упорност да свога пријатеља убеди да прихвати позив за кандидатуру и црквени предлог. Познато је да је епископ Павле у почетку одбијао причу о тој могућности, правдајући се неодложним и великим пословима на Косову. Међутим, како су људи касније причали, Живорадова упорност и велико пријатељство били су пресудни да се епископ, Павле, прихвати предлога и… Све остало је сажето у оне две речи које је Живорад Стојковић изговорио кад је свог драгог госта и пријатеља испратио до капије у Грачаничкој улици: Свети човек. И данас се живо сећам те вечери кад сам први пут видео и слушао приче епископа Павла. Касније ћу га виђати и слушати као патријарха током оних страшних ратних година крајем прошлог века, кад је понављао небројено пута да нам је на овом свету најважније да будемо људи. Мирио је завађену браћу, стишавао запенушалу младост и опамећивао заборавне, једном речју био је глас мира, разума и доброте која се ретко среће међу нама нестрпљивим људима. На мом радном столу је већ годинама књига посвећена „животопису и поукама патријарха Павла”. А наслов те књиге мудрих прича и савета патријарха Павла је: „Бог ће помоћи ако има коме”.
Београд, 3. новембар 2020
