Брутално убиство Тире Николса од стране пет полицајаца из Блек Мемфиса у Тенесију, требало би бити довољан разлог разбијања фантазије да ће политика фаворизовања идентитета и различитостИ ријешити друштвено, економско и политичко пропадање Сједињених држава. Не само да су бивши полицајци афроамериканци, већ и градску полицијску управу води афроамериканка Kерилин Дејвис. Ништа од овога није помогло Николсу, још једној жртви модерног полицијског линча.
Милитаристи, корпоративисти, олигарси, политичари, академици и медијски конгломерати заговарају политику идентитета и различитости јер не раде баш ништа како би се исправиле системске неправде или пошасти трајног рата који муче САД. То је рекламни трик, бренд, који се користи за прикривања пораста друштвене неједнакости и империјалистичког лудила. Трик који уаокупља либерале и образоване бутик активизмом, који не само да је неефикасан већ и погоршава пођелу између привилеговане и радничке класе у временима озбиљних економских невоља. Имућни грде сиротињу због лошег понашања, расизма, језичке некоректности и дречавости, занемарујући притом да су основни узроци свега тога економске невоље. Олигарси не могу бити сретнији.
Да ли су се животи америчких домородаца побољшали као резултат закона који налажу асимилацију и укидање племенских права на земљу коју је прогурао Чарлс Kуртис, први потпредсједник домородачког поријекла? Да ли нам је боље са Kларенсом Томасом, који се противи афирмативној акцији, на Врховном суду, или Викторијом Нуланд, ратним јастребом у Сејт Дипартменту? Је ли наше перпетуирање трајног рата угодније јер је Лојд Остин, Афроамериканац, министар одбране? Да ли је војска постала хуманија јер прихвата трансродне војнике? Је ли друштвена неједнакост и државни кој је контролише нешто прихватљиво јер је Сундар Пикаи – који је рођен у Индији – извршни директор Гооглеа и Алпхабета? Да ли се индустрија оружја побољшала јер је Kети ј. Варден, жена, извршна директорица Нортоп Грумана, а друга жена, Фиби Новаковић, генерална директорица Џенерал Динамикса? Да ли је радним породицама боље са Џенет Јелен, која узрокује све већу незапосленост и „несигурност радног мјеста“ за смањење инфлације, као секретарица трезора? Да ли је филмска индустрија побољшана када редитељка, Kетрин Боглоу, сними “Zero Dark Thirty”, чисти агитпроп за ЦИА.? Погледајте овај оглас за запошљавање који је објавила ЦИА који сумира апсурдност у којој смо завршили.
Kолонијални режими увијек проналазе покорне домородачке вође – “Папа Доц” Франсис Дувалије на Хаитију, Анастасио Сомоза у Никарагви, Мобуту Сесе Секо у Kонгу, Мохаммад Реза Пахлави у Ирану – спремни да одрађују њихов прљави посао због империјалистичке експлоатације и пљачке земље које контролишу. Да би осујетиле народне тежње за правдом, колонијалне полицијске снаге су рутински вршиле злочине у име тлачитеља. Аутохтони борци за слободу који се боре помоћу подршке сиромашних и маргинилизованих обично бивају присиљени да одступе с власти или бивају убијени, као што је био случај са вођом за независност Kонга Патрисом Лумумбом и чилеанским предсједником Салвадором Аљендеом. Поглавицу Лакота, Бика који сједи, убили су припадници његовог властитог племена, који су служили у полицијским снагама резервата у Стендинг Року.
Ако стојите уз потлачене, готово увијек ћете на крају бити третирани једнако као потлачени. Због тога је ФБИ., заједно с чикашком полицијом, убио Фреда Хамптона и готово сигурно је био умијешан у убиство Малкома X-а, који је сиромашна урбана насеља називао “унутрашњим колонијама”. Милитаризоване полицијске снаге у САД-у функционишу као окупационе војске. Полицајци који су убили Тајера Николса не разликују се од оних у резервату и колонијалним полицијским снагама.
Живимо под врстом корпоративног колонијализма. Мотори бијеле надмоћи, који су конструисали облике институционалног и економског расизма који сиромашне одржавају у стању сиромаштва, скривени су иза атрактивних политичких личности попут Барацка Обаме, којег је Kорнел Вест назвао „црна маскота Вал Стрита“. Ова “лица мултикултурализма” провјерава и бира владајућа класа. Обаму је узгојила и промовисала политичка машина града Чикага, једна од најпрљавијих и најкорумпиранијих у земљи.
„То је увреда за организоване покрете људи за које ове институције тврде да их желе да укључе“, рекао ми је Глен Форд, покојни уредник Тхе Блацк Агенда Репорт 2018. „Ове институције пишу сценарио. То је њихова наручена драма. Они бирају глумце, црна, смеђа, жута, црвена лица која желе.”
Форд је назвао оне који промовишу политику идентитета „репрезентационистима“ који „желе да виде неке црне људе представљене у свим секторима водства, у свим секторима друштва. Желе црне научнике. Желе црне филмске звијезде. Желе црне научнике на Харварду. Желе црнце на Вол стриту. Али то је само репрезентација. То је то.”
Данак који је корпоративни капитализам узео људима за које ти „репрезентационалисти” тврде да их представљају, најбоље разоткрива свеопшту превару. Афроамериканци су изгубили 40 посто свог укупног богатства од финансијског колапса 2008. године због несразмјерног утјецаја пада власништва над некретнинама, предаторских кредита, оврха и губитка посла.
Према америчком Бироу за попис становништва и Министарству за здравство и социјалне услуге, они имају другу највишу стопу сиромаштва од 21,7 посто, након домородачких Американаца са 25,9 посто, а слиједе Хиспаноамериканци са 17,6 посто и бијели Американци са 9,5 посто. Од 2021. године, ђеца црнаца и Индијанаца живјела су у сиромаштву са 28 односно 25 посто, а слиједе их латиноамеричка ђеца са 25 посто и бијела ђеца са 10 посто. Готово 40 посто бескућника у земљи су Афроамериканци, иако и чине око 14 посто наше популације. Ова бројка не укључује људе који живе у оронулим, претрпаним становима или са породицом или пријатељима због финансијских потешкоћа. Афроамериканци чине пет пута више затворске популације од бијелаца.
Идентитетска политика допушта либералима да се ваљају у зблату заморнее моралне супериорности док кажњавају, цензуришу и деплатформишу све оне који се не уклапају у прописани политички коректан говор. Они су нови јакобинци. Ова игрица прикрива њихову пасивност пред корпоративном злоупотребом, неолиберализмом, перманентним ратом и ограничавањем грађанских слобода. Они се не супротстављају институцијама које оркестрирају социјалну и економску неправду. Они настоје да владајућу класу учине наизглед пријатнијом. Уз подршку Демократске странке, либерални медији, академска заједница и платформе друштвених медија у Силиконској долини, демонизирају жртве корпоративног државног удара и деиндустријализације. Своје примарне политичке савезе склапају с онима који прихваћају политику идентитета, било да су на Волстриту или у Пентагону. Они су корисни идиоти за класу милијардера, морални крсташи који проширују пођеле унутар друштва које владајући олигарси његују како би задржали контролу.
Разноликост је важна. Али различитост, када је лишена политичке агенде која се бори против тлачитеља у име потлачених, представља само излог. Ради се о инкорпорирању сићушног сегмента оних које је друштво маргинализирало у неправедне структуре како би се исте овјековјечиле.
Ученици разреда којем сам предавао, а радило се о притвореницима у затвору максималне сигурности у Њу Џерсију написали су представу о њиховим животима “У кавезу”. Представа је трајала скоро мјесец дана у Театру Пасаж у Трентону, Њу Џерси, гђе је била распродата готово сваке вечери. Kасније га је објавио Хајмаркет Боокс. 28 ученика у одељењу инсистирало је да надзорник у причи не буде бијелац. То је било превише лако, рекли су. То би била лаж која омогућава људима да поједноставе и маскирају опресивни апарат банака, корпорација, полиције, судова и затворског система, а сви они су своју политику запошљавања засновали на различитости. Системи унутрашње експлоатације и угњетавања морају бити циљани и демонтирани, без обзира кога запошљавају.
Моја књига, Наш разред: Траума и трансформација у америчком затвору, користи искуство писања драме да исприча приче мојих ученика и пренесе њихово дубоко разумијевање репресивних снага и институција које су распоређене против њих, њихових породица и њихових заједница. Овђе и овђе можете погледатии мој дводијелни интервју са Хјугом Хамилтоном о нашем разреду.
Посљедња представа Августа Вилсона, “Радио голф”, предсказала је куда ће кренути различитости и политике идентитета лишене класне свијести. У представи се Хармонд Вилкс, девелопер некретнина спрема покренути кампању са виљем да постане први црни градоначелник Питсбурга. Његова супруга Меме се припрема да постане гувернерова секретарица за штампу. Вилкс, путем навигације универзумом привилегија бијелог човјека, пословних договора, тежње за статусом и игром голфа у сеоском клубу, мора санирати и порећи свој идентитет. Рузвелт Хикс, који је био Вилков цимер са факултета у Kорнелу и потпредсједник у Мелон банци, његов је пословни партнер. Стерлинг Џонсон, чији кварт Вилкс и Хикс лобирају да се град прогласи уништеним како би га могли уништити у корист свог мултимилионског развојног пројекта, каже Хиксу:
Знаш ли шта си? Требало ми је времена да то схватим. Ти си црнац. Бијелци ће се збунити и назвати вас црнчугом, али не знају оно што ја знам. Знам истину о томе. Ја сам црнац. Црнци су најгора ствар у Божијој креацији. Црње имају стил. Нигери га имају. Пас зна да је пас. Мачка зна да је мачка. Али црнац не зна да је црнац. Он мисли да је бијелац.
Страшне грабежљиве силе изједају земљу. Kорпоратисти, милитаристи и политички мандарини који им служе су непријатељи. Наш посао није да их учинимо привлачнијима, већ да их уништимо. Међу нама има истинских бораца за слободу свих етничких група и поријекла чији им интегритет не дозвољава да служе систему обрнутог тоталитаризма који је уништио нашу демократију, осиромашио нацију и овековечио бескрајне ратове. Разноликост када служи потлаченима је предност, али мана када служи тлачитељима.
Пише: Kris Hedžis za Consortium News, Prevod: Preokret, Ilustracija: MidJourney prompt by Preokret
