Čitav sektor usluga u Srbiji je u velikom previranju, ali njegova konjunktura je izgleda na visokom nivou, jer se „siva ekonomija“ naglo širi, pa majstori beže u poslove koje je teško evidentirati. Zanimljivo je pri svemu tome da troškovi za opravke ne ulaze u „potrošačku korpu“, a oni su često najveći mesečni trošak osiromašenih građana, pa zbog toga ta „korpa“, mada sama po sebi nije pokrivena prosečnim prihodima, u stvarnosti sadrži mnogo veće deficite potrošača od onih koji se iskazuju posle statistike iz prodavnica i sa pijaca
Sticajem okolnosti, protekle dve sedmice bio sam prinuđen da učestvujem u „infrastrukturnim sanacijama“ na zgradi u kojoj stanujem već 47 godina. Naime, pošto je utvrđeno da je uzrok sve češćim poplavama u stanovima u tome što su ruinirane osnovne cevi (kišnjičara, glavni odvod i glavna cev za vodosnabdevanje) krenulo se u proces odlučivanja da li i kako pristupiti rekonstrukciji instalacija između 18 vlasnika stanova na našoj „vertikali“, koji bi potrebne radove trebalo da finansiraju pošto su izdvajanja iz „inforačuna“ za tekuće održavanje kuće nedovoljna. Održano je nekoliko sastanaka vlasnika stanova pod predsedništvom „upravnice zgrade“ i izgledalo je da se do dogovora ne može doći, jer su se sučelili interesi onih koji su svoje stanove samostalno renovirali i onih koji stalno imaju prokišnjavanje, itd. Međutim, na kraju je ipak postignut dogovor pošto je upravnica zgrade obezbedila više ponuda izvođača radova.
Naravno, stanari su se odlučili za najpovoljnijeg, odnosno najjeftinijeg. Pošto su predviđeni radovi podrazumevali ogromne rupe na zidu između kuhinje i kupatila, svi izvođači radova koji su konkurisali za posao obećali su da će sanirati nužna oštećenja – od zaziziđivanja do nadomeštanja oštećenih pločica na zidovima. Trebalo je da se ugovoreni radovi završe za jednu sedmicu.
Da ne idem dalje u ovu priču mogu čitaoce izvestiti da je postavljanje „vertikala“ obavljeno relativno brzo, uz samo jednu tešku havariju koja je napunila vodom samo vlasnike stanova na prva dva sprata (naravno da sam tu bio i ja). Zatim, da je nadomeštanje polomljenih pločica trajalo dve sedmice, zbog čega neki stanari nisu mogli da vrate kuhinjske elemente na mesta sa kojih su uklonjeni. Treće, oni koji su to mogli digli su ruke od osnovnog ugovora i pokušali da angažuju privatnim putem dodatne vodoinstalatere, keramičare, električare i stolare i suočili su se sa činjenicom da je takve majstore veoma teško obezbediti u Novom Sadu, te da su usluge tih majstora veoma skupe, naročito kada se traži hitan angažman, jer su mnogi majstori (a ne samo hirurzi, kako se to često navodi u našoj štampi) izbegli u ekonomsku emigraciju, itd. Naročito su loše prošli, u traganju za majstorima, oni koji su angažovali neke od njih koji su obećavali da će doći sutra, prekosutra, u sredu ili subotu, a na kraju se nisu projavili i neće da odgovore na telefonske pozive i poruke (tu sam opet ja).
Da ne dužim dalje sa ovom „privatnom građanskom pričom“, evo šta sam ja zaključio iz gore opisanih događaja. Prvo, da demokratsko odlučivanje nije jednostavno i da je slogu različitih interesa gotovo nemoguće postići, ali da racio ipak može da proradi. Da su „tenderi“ sa konkurentnim ponudama dobra stvar, ali je teško u njih ugraditi i kriterijum kvaliteta i kredibiliteta i da atribut najjeftinijeg ponuđača pati od znatne složenosti. Zatim, da majstori u Srbiji nisu uvek od reči niti mnogo haju za nevolje naručilaca posla – kad ih ostave na cedilu jer im se ukaže profitabilniji posao. Takođe, da majstora u Srbiji ima sve manje i da su sve skuplji u gradovima (po selima i malim mestima ni nema majstora na tržištu i internetu nego se opravke zakazuju preko rodbinskih ili komšijskih veza).
Čitav sektor usluga u Srbiji je u velikom previranju, ali njegova konjunktura je izgleda na visokom nivou, jer se „siva ekonomija“ naglo širi, pa majstori beže u poslove koje je teško evidentirati. Zanimljivo je pri svemu tome da troškovi za opravke ne ulaze u „potrošačku korpu“, a oni su često najveći mesečni trošak osiromašenih građana, pa zbog toga ta „korpa“, mada sama po sebi nije pokrivena prosečnim prihodima, u stvarnosti sadrži mnogo veće deficite potrošača od onih koji se iskazuju posle statistike iz prodavnica i sa pijaca.
Dimitrije Boarov
Izvor: Novi Magazin
