Teška vremena su ispred nas. No sve to ne sme da nas omete u tome da osmišljavamo kako bi ozbiljna spoljna politika mogla i morala da izgleda.
Pre koji dan dobijem poruku od kolege iz Mađarske koji se tamo bavi pitanjima Turske, trećeg sveta itd, o tome kakav je stav naših političara o BRIKS-u. Naime, pošto su ga sa televizija zvali da komentariše takvu vest, pita me da li povremeno pominjanje ideje da se Srbija priključi BRIKS-u ima ikakvo utemeljenje ili je samo zabava za narod. U odgovoru sam ga samo pitao da li zna da će uskoro opšti izbori, na šta se on zgranuo. Pa zar nisu bili izbori prošle godine?, začuđeno i pomalo naivno je pitao. Pa šta, rekoh ja, šta sprečava da budu ponovo. U čemu je logika ove naizgled sulude navike? Jednostavno, kao i Gruevski u kasnoj fazi vladavine, i SNS se drži sistema da je najbolje kad je sve u vanrednom stanju. Naima, struktura koju sam ovde već par puta predstavio (NALED eksperti + lokalni koordinatori) faktički upravlja državom, tako da je svaki institucionalni sistem ili njegov privid, puko umnožavanje problema. U situaciji kad vas stranci sve više dave, proces koji uključuje pripremu izborne atmosfere, „odgovore na zahteve opozicije“, razglabanje termina izbora, zatim njihovo raspisivanje, održavanje, verifikovanje mandata, konstituisanje skupštine i formiranje nove vlade obuhvata oko godinu dana! Pitanje je samo zašto opozicija u svemu tome savršeno sekundira Vučiću…
Vučić je uradio jedan izvanredan manevar ovoga puta. U trenutku kada su protesti povodom tragedije u Ribnikaru doživeli vrhunac, on je na televiziju doveo Anu Brnabić koja je kao sjajan vojnik partije pred kamerama ponudila svoju ostavku i obavestila nas da njenim mandatom od tada raspolaže predsednik (kao da ranije nije bilo tako…). Cela Srbija je tada ostala u ubeđenju da je vlada završila svoj mandat i da evo izbori samo što nisu raspisani.
To je vodilo izdušivanju protesta i njihovom slabljenju. Naime, ako je vlada pala zašto da protestujemo pitali su se mnogi. Boljim poznavaocima ove materije bilo je jasno da od skorog raspisivanja izbora nema ništa jerbo sledeće godine idu regularni izbori za Skupštinu Vojvodine kao i za lokalne samouprave. Idealno za vlast je zapravo da se svi ti izbori spoje sa novim parlamentarnim i tako će verovatno i da bude. No seća li se iko nečega što je trebalo da se zove Narodni pokret za Srbiju i da se formira na Vidovdan??? Jedan od ilustrativnih segmenata ovog trenda u sistematskom paralisanju i razaranju institucija jeste spoljna politika Srbije. U idealnim uslovima, spoljnu politiku bi za početak trebalo da vodi neko ko zna engleski jezik, a idealno bi bilo još poneki. Drugo, trebalo bi da bude osoba od autoriteta i integriteta, sposobna da se izbori za poštovanje i uvažavanje svog ministarstva i ljudi koji u njemu rade. Zatim, diplomatsku mrežu bi trebalo da čine pre svega ozbiljno pripremljeni i iskusni profesionalni kadrovi. U stara vremena kad je ova država sebe ozbiljno shvatala, ti ljudi su dobijali ozbiljnu bezbednosno-obaveštajnu obuku koja je uključivala i rad sa kalauzima itd. Ambasadori bi takođe trebalo da budu pre svega iskusni profesionalci uz poneki izuzetak kad se šalje jaka politička ličnost ili neko javna ličnost iz kulture koja ima posebne zadatke ili posebne veze sa zemljom u koju putuje.
Ministar koji bi dobio bar jedan, a poželjno je i dva vezana ciklusa da u kontinuitetu vodi ovaj glomazan i zahtevan sistem trebalo bi da ima mogućnosti da napravi ozbiljnu reorganizaciju i da sa ograničenim sredstvima proba da izvuče što više u skladu sa promenjenim značajem nekih prostora, igrača koji se uspinju, našim geopolitičkim ali i geoekonomskim interesima. To bi zahtevalo bavljenje kadrovima, a ne promenom prozora na zgradi ministarstva.
Očekivalo bi se da on svoj mandat započne sa referatom u Skupštini gde bi poslanike obavestio o koncepciji spoljne politike, pravcima, načelima i praktičnim izazovima i koracima koji se očekuju. To isto bi valjalo uraditi pred grupom eksperata sa kojima bi se održavali povremeni kontakti i koristila njihova znanja i iskustva doajena diplomatije i spoljne politike.
Šta međutim imamo u realnosti? Ministar se menja na svake dve godine što znači da i da hoće ne može ništa ozbiljnije da uradi. Od bilo kakve sistemske reorganizacije naravno nema ni pomena. Sistem uglavnom funkcioniše po inerciji, samo se menjaju ljudi na nekoliko pozicija što ne utiče na bilo šta. Za ambasadore se šalju ljudi po političkoj, kumovskoj itd vezi u skladu sa kvotama jedne ili druge stranke. Afera ima koliko hoćete, no dovoljno je da se par godina sklonite pa da se uprkos problemima ponovo pojavite u ambasaduri.
Ima doduše i zaboravljenih koji ostaju godinama negde jer npr. na to mesto neće da ide niko, ili nema nikog ko ima iole ozbiljne kompetencije. No generalni problem je što je predsednik države potpuno privatizovao sistem spoljne politike i vodi je zapravo on sam uz povremeno slanje premijera i ređe nadležnog ministra.
Ambasade su uglavnom svedene na protokolarne tačke koje pre svega imaju zadatak da obezbede logistiku smeštaja i prevoza za predsednika, premijera i ministre kad dođu u posetu toj zemlji. Odavno se čuje da se najčešće ne ostavljaju službene beleške sa sastanaka, a da u ministarstvu i ambasadama najčešće nemaju pojma o čemu se razgovaralo na sastanku Vučića i Erdogana, na primer.
Od ambasada i ambasadora se sve manje očekuje da šalju telegrame, analize i predloge. Navodno ima ambasada iz kojih mesecima ne stiže ništa, uključujući čak ni preglede lokalne štampe. Mnoga važna mesta iz neznano kojih razloga ostaju nepopunjena godinama pa sa ozbiljnim zemljama funkcionišemo na nivou otpravnika poslova što pravi velike probleme.
Posebna priča su konkursi za popunjavanje nižih mesta gde npr. godinama niko iz kuće neće da se javi da ide u Maroko. Službenici uglavnom traže Evropu, a poslednjih godina trend je da se ide u najbliže okruženje da čovek može kući na vikend itd. Zanimljiv je i izbor ambasadora u ovim zemljama u okruženju gde dominiraju bivši šefovi civilne službe. Zanimljivo je i pitanje kako jedna osoba, Ana Hrustanović ide na već treći atraktivan položaj jedan za drugim. Čime se to zasluži?
Možete misliti koliko se onda neko ozbiljno bavi pitanjima ekonomske diplomatije, kulturne diplomatije i sličnim sve potrebnijim trendovima u vođenju spoljne politike.
Dakle, spoljnu politiku vodi sam predsednik potpuno privatno, o svom ruvu i kruvu, sa svojom pameću i uz nekakve savetnike, uglavnom strane provenijencije. Naime za vođenje srpske spoljne politike poslednjih jedanaest godina daleko je važniji Toni Bler nego Ivica Dačić. Kako izgleda to spoljnopolitičko usmerenje Srbije danas? Iako je do sada osnova bilo balansiranje između zapada pod čijim protektoratom se nalazimo od 2000 godine, te Kine i Rusije, čini se da sada ulazimo u fazu kada zapadna komponenta počinje da dominira nad ovim drugim i nad potrebom države da otvara nova tržišta i da se povezuje sa drugim delovima sveta. Biće npr. krajnje indikativno kome će se dati da uvodi 5G u Srbiju. Ranije je bilo obećano Huaveiju, a poslednjih godina je u sistem sve intenzivnije ušao Vodafon.
Dakle pošto ne možete to dati i jednim i drugima biće krajnje zanimljivo za koga se država odlučila. Sve uže vezivanje za Zapad, posebno od Hilovog dolaska na ovamo vidi se i po tome što se prema Srpskoj i Crnoj Gori de fakto vode politike koje Zapad traži, od sve većih sukoba sa Dodikom do podrške Dritanovoj vladi i formiranju vlade Evrope zdaj kako to Ameri traže. Što bi rekli naša vlast se četrdeset pete upisuje u četnike pa šta košta da košta.
Predsednik se hvali da se sa Putinom nije čuo godinu dana, Ana Brnabić je učestvovala u Krimskoj platformi i Srbija osim uvođenja sankcija (što ipak nije mala stvar) u svim drugim aspektima prati Zapad kad je Ukrajinski rat u pitanju. Naravno za potrebe domaće publike, pošto idu izbori, koristi se umereni Aktuelnosti diskurs jer se njime u Srbiji dobijaju izbori, a ne Peščanik mudrostima. Da zaključimo, čini se da ulazimo u fazu kada Zapad vrši sve veći pritisak na Vučića, kada se njegov unutrašnji legitimitet intenzivno kruni (o čemu svedoči i tragikomični pokušaj sa parizerom) i kada time on postaje sve podobniji za razne ustupke na unutrašnje ali i spoljnopolitičkom planu. Teška vremena su ispred nas. No sve to ne sme da nas omete u tome da osmišljavamo kako bi ozbiljna spoljna politika mogla i morala da izgleda.
Miša Đurković
Izvor: Stanje Stvari
