Пише: Милован Урван
Ну, једино што овдје уноси дозу здравља јесте хумор. Онај кратки, готово инстинктивни трзај духа који нас спасава да не потонемо сасвим у муљ сопствених противрјечности.
Читам, дакле, како је у Рожајама украдена биста народног хероја Милуна Ивановића. И ништа ту, на први поглед, није необично за земљу у којој се краду и много крупније ствари. Али онда – као нека врста народне дијагнозе – испод текста стоји коментар: „Можда се сакрио од Павла Ђуришића“.
На прву лопту, човјек се насмије. Та духовитост, та брзина асоцијације, тај наш црногорски рефлекс да трагедију претворимо у досјетку. Али већ на другу мисао, смјех застане негдје у грлу. Јер, није то само шала. То је друштвена дијагноза. Истина је, као и обично, опаснија од хумора који је прикрива.
Чин крађе бисте и брзина којом се јавни простор испунио оваквим коментарима показују у каквом кошмару живи ова наша дружина. У кошмару у којем историја није ни завршена ни разјашњена, већ се непрестано премјешта, прекраја и, што је најгоре, инструментализује до границе фарсе.
Недавно су, да подсјетимо, подигли споменик Павлу Ђуришићу. Не би то само по себи било довољно да изазове чуђење, јер овдје се споменици подижу лакше него што се руше заблуде. Али начин на који се то одиграло – е, ту већ почиње права представа. Уз једно нехришћанско поступање, уз додјељивање војводског чина епском поети, уз ордење које више приличи маскоти него историјској фигури, а на бранику церемоније – естрадни маг, који се, узгред, представља као лидер неке минорне политичке странке.
Као да је неко одлучио да историју претвори у вашар, а трагедију у сценографију.
И онда, као у свакој доброј лакрдији, долази обрт: наложено је да се споменик уклони. И не само то – споменик почиње да се сели. Лута. Нестаје и појављује се у неким полутајним релацијама, недоступан и властима и медијима, као да није од камена него од стида. Као да га неко премјешта не толико из простора у простор, колико из значења у значење.
И сада, у том истом амбијенту, нестаје биста народног хероја.
Да ли је украдена? Јесте. Али можда је тачније рећи – уклоњена из стварности која више не зна шта да ради с њом.
Јер, шта значи народни херој у друштву које није у стању да се договори ни око тога шта је било јуче, а камоли шта значи данас? Шта значи антифашизам тамо гдје се историјске улоге мијешају као карте у лошој партији, па свако извлачи ону која му тренутно одговара?
Зато онај коментар није само духовит. Он је, на неки начин, тачан. Не у чињеничном, него у симболичком смислу. Јер, у оваквом амбијенту, једино што преостаје херојима јесте да се – сакрију.
А да лакрдија буде потпуна, остаје нам да очекујемо и сљедећи чин: да се и ова крађа бисте, као и онај споменик, премјести у виртуелни простор. Да постане предмет дневног сеирења, коментара, мемова и краткотрајних згражавања. Да трагедија Другог свјетског рата настави да живи не као опомена, већ као садржај.
И тако ћемо, из дана у дан, тапшати сами себе по рамену због духовитости, не примјећујући да нам стварност све више личи на шалу – и то ону која више никоме није смијешна.
