Пише: Милован Урван
У сумрак једног друштва које одавно више воли звук мотора него глас разума, чак и када дизел скаче изнад хранљиве суштине, стиже нам вијест која не изненађује, али ипак успије да нас на тренутак заустави — не толико због бриге, већ због навике да се саблазнимо тек када се све већ десило.
Мирјана Пајковић, име које се изговара са лакоћом са којом се листају насловнице, ухапшена је јер је возила 200 на сат. Двјеста. И кусур.
Број који у неким озбиљнијим друштвима означава границу између адреналина и безумља, а код нас — тек још један доказ да се правила доживљавају као препоруке, а не као нужност.
Није овдје ствар само у брзини, поготово ако је схватамо као знамење једне дубље метафоре. Овдје је, наиме, ријеч о дубоко укоријењеном осјећају недодирљивости, о увјерењу да се закони односе на неке друге, спорије, мање видљиве људе.
Популарност, чини се, не доноси само пажњу — она носи и опасну илузију да се може живјети изнад ограничења која важе за све остале.
А ауто-пут, та модерна метафора кретања ка напретку, постаје позорница на којој се одигравају личне демонстрације моћи. Не да се стигне брже, већ да се покаже да се може. Иде макина. Да се има. Да се не мора стати.
И онда, када се плаво свјетло појави у ретровизору, кад се стварност напокон умијеша у ту убрзану фантазију, остаје само кратак тренутак нијемости. Хијатус без дисања. Не као покајање, већ као прекид програма.
А ми, као друштво, настављамо да тапшемо, да дијелимо, да коментаришемо — све док неко сљедећи не одлучи да је 200 само број, а не опомена.
